Izvor: Blic, 30.Mar.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od siromaha do artiste milionera
Takaši Murakami (1962) danas vodi umetničku grupu „Kakai Kiki” čiji se članovi, odrasli na manga kulturi, bave zidnim slikarstvom (Kiko Aošima), crtanjem i uljem (Aja Takano) i skulpturom (Mr), s naglaskom na bajkoviti svet, nalik njegovom, istovremeno potrošačkom i kritičkom prema japanskoj ikonografiji. Danas Murakami važi za genijalnog umetnika, milionera koji se izborio da može beskrajno da se igra. Kako se igra, vidi se na njegovoj najnovijoj izložbi u Muzeju „Gugenhajm” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Bilbau.
Njegov otac je bio taksista, majka domaćica, a on, dečačić pomalo čudan, sakupljač manga, pecaroš crvenih šarančića. Sa takvim predispozicijama niko nije ni pomišljao da će mladi mizantrop postati umetnik svetskog glasa, slavljen u svim velikim muzejima, najbliži saradnik Luja Vitona koji je i autor Murakamijeve antologijske izložbe otvorene u februaru, a planirane da traje do kraja maja. Na njoj je Murakami prezentovano 90 radova, među kojima su filmovi, slike, instalacije..., koji ilustruju šest godina saradnje sa modnim kreatorom.
Za to vreme Takaši Murakami je postao milioner i revolucionar, zastavnik japanske umetnosti koju je zapad od Drugog svetskog rata naovamo vazda omalovažavao i ćuškao na stranu. Sve dok on nije stupio na scenu, on, Murakami, dostojni predstavnik Otaku kulture koja se u Japanu poistovećuje sa momcima asocijalnog ponašanja, po čitav dan zatvorenim u svoje sobice proždirući video igre i stripove. Trebalo je biti posebno bistar pa shvatiti da se u ovim pretrpanim sobičcima krije seme pobune. Murakami je genije na svoj način, toliko snažan da je uspeo da stripovsku subkulturu pretvori u međunarodni biznis.
Stepenik po stepenik. Kao prvo, shvatio je da treba imati brend po kome bi se njegov projekat prepoznavao. Posle putovanja u Njujork, gde se prvi put susreće sa radovim „nekog tamo Vorhola” (Murakamijeve reči), smišlja tzv. Poku, sintezu popa i Otaku kulture. Neologizam je, međutim, baš komplikovan i ne prolazi na Zapadu. Takaši peca drugi - „superflat”, istorijsko-umetnički termin koji označava da istočnjačke estampe, poput Utamara i Hokusaija nemaju budućnost. Čini se da je ovog puta izraz pogođen, jer Murakamijeve superflatove koji počivaju na bojenim površinama upotpunjenim grafičkim znacima svet je jedva dočekao. Flat je Mr. Dob, njegov alter ego sa ogromnom glavom i očima izvan orbite. Superflatovi su i zec Kai Kai, gospođice Ko 2 i sva ona fantastična životinjska bića sa desetinama očiju, krcata zubima...
„Mnoštvo očiju pokazuje da ne postoji jedna jedina perspektiva kojom se gleda na pojave i stvari, odnosno da pogledi mogu biti različiti. Iza ovoga je japanska subjektivnost stavljena nasuprot pretpostavljenoj zapadnjačkoj racionalnosti. To je vaša vizija sveta koju ste toliko propagirali od renesanse do danas”, izjavio je Murakami u jednom intervju tek što je počeo da radi sa Vitonom (ili za njega!?).
Dogodilo se to manje ili više 2002. godine kada mu je Fondacija „Kartje” u Parizu posvetila veliku izložbu. Istog trena, mnogi su pomislili da bi se sa guruom superflata mogao napraviti kontakt. Viton se toga priseća: „Prvi put kada sam video Murakamijeve radove nasmešio sam se i zapitao: odakle mu tolika eksplozija kreativnosti? Ko li je tvorac ove kolizije psihodelične kulture, manga i čiste umetnosti? Potom sam pomislio da bi mi bilo drago da taj um koji je izmislio vrtoglavi svet očiju meduze, magičnih pečuraka, 'muschi’ koji pevaju i mutanata da napravi monogram Luja Vitona. Što sam rekao to sam i učinio. Takaši doleće u Pariz 'sa konjskim repom kao u samuraja, skeletom odštampanim na majici, u kratkim i širokim pantalonama’. Taj mali 'cool skater kid’ prosto je i svojom pojavom garantovao planetarni uspeh, milione korisnika i primat Vitonu da postane prva modna kuća koja bi izbacila jednu njegovu školsku torbu na tržište. Ostalo je bilo samo pitanje vremena, to jest da se konačno dođe do čvršćeg susreta umetnosti i mode, a potom i do ulaska u istorije umetnosti.”
„Ne znam zašto su moje 'viton’ tašne toliko popularne”, pita se umetnik, „možda moj netipičan smisao za natprirodno ljude čini srećnim jer tako sobom nose delić moga sveta. Sasvim sigurno ja sam marketinški umetnik, tvorac komercijalne umetnosti.” Zato nije slučajno svoju izložbu u Bilbau nazvao samo „Murakami” sa obaveznim zaštitnim znakom ©.
.jpg)
