Izvor: Blic, 17.Jun.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od rođenja na sceni
Nakon što je prošle godine na Bitefu izvedena švedska „Bebi drama” Suzan Ostin, razvila se u pozorišnim i pedagoškim krugovima polemika o tome kada je pravo vreme za prvi odlazak u pozorište. Mišljenja ovdašnjih stručnjaka variraju (od nula do četiri godine), a u Evropi već čuveni projekat „Pozorišne žvrljotine” računa već na bebe od svega par meseci.
Predrasudu da bebe nisu sposobne da uživaju u pozorišnoj čaroliji prate i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << brojni problemi koji onemogućavaju da se dečja pozorišta u Srbiji uključe u svetske tokove: bebi predstave su ekonomski neisplative jer može da ih prati samo mali broj dece, pozorišni umetnici nisu osposobljeni za proces edukacije, a pozorišne zgrade su neprilagođene za stvaranje prisne interaktivne atmosfere između glumca i deteta.
Korišćenje umetnosti u edukaciji je uobičajeno u razvijenim zemljama. Mnoga evropska pozorišta su se posvetila kreiranju interaktivnih predstava za bebe, koje su postale čak i nezaobilazan program rada sa decom u jaslama. Poznate po bebi predstavama jesu nordijske zemlje koje neguju prisniji odnos sa decom i u malim, intimnim pozorištima igraju predstave sa malo aktera. Mališani ne dolaze ovde u pozorište kao puki gledaoci, već ravnopravno kao deo umetničkog tima, sa glumcima učestvuju u kreiranju predstave. Pozorišne radionice za decu od nula do tri godine, nazvane „Pozorišne žvrljotine”, kreirali su i umetnici pozorišta „La Baracca-Testoni Ragazzi” u Bolonji, zajedno sa vaspitačima tamošnjih vrtića. Ovaj program je podržan od Evropske unije i prihvatile su ga, osim Italije i Španija, Slovenija, Belgija, Nemačka, Rumunija, Velika Britanija" Obrazovne ustanove sa jedne i pozorište sa druge strane igraju glavnu ulogu u izgradnji dečje kreativnosti, tvrde u ovim zemljama. Zato ih je neophodno umrežiti u borbi za stvaranje kreativne, a ne konzumatorske nacije. Nažalost, većina ljudi u Srbiji, čak i vaspitača i pozorišnih stvaralaca ovoga nije svesna.
- Roditelji su zbunjeni jer se nedovoljno priča o značaju pozorišta za savladavanje prvih koraka u životu, a profesionalni krugovi u Srbiji su nedovoljno spremni da se upuste u ozbiljnu analizu i praćenje savremenih tokova pozorišne edukacije - objašnjava Diana Kržanić-Tepavac iz „Asiteža”, Međunarodne asocijacije pozorišta za decu i mlade.
U Srbiji ne samo da nema svesti o značaju pozorišta u najranijem dobu već čitava naša zemlja ima svega sedam zvaničnih dečjih pozorišta.
- Profesionalni i istraživački rad sa decom u najmlađem uzrastu primenjuju Unga Klara i Suzan Ostin. Njihove predstave za bebe pune su animacije i igre, privlače kolorom i muzikom jer bebe reaguju na spoljne nadražaje i mogu da doprinesu uključivanju pozorišta u obrazovni sistem i napredovanju celog društva. Međutim, to su jako skupi projekti, u njima učestvuju i psiholozi i pedagozi, a neizvodljivi su ukoliko država ne stane iza njih - napominje Dijana.
Pozorište „Boško Buha” uspelo je da napravi predstavu „Igra” u režiji Sare Topsoe Jensen iz Danske, u kojoj sama deca sa glumcima učestvuju u stvaralačkom procesu, ali je ona kao komercijalno neisplativa odigrana nekoliko puta. Interaktivne predstave ne može da gleda više od četrdesetoro dece, što znači 40 prodatih ulaznica.
Osnovni problem je nedostatak uslova za građenje prisne atmosfere između glumaca i dece. Naša dečja pozorišta pravljena su po klasičnom modelu sa jasno distanciranom scenom i gledalištem. Od interakcije, dakle, ni pomena.
- Klasično gledalište i plitak scenski prostor ne omogućavaju nam da decu bezbedno izvedemo na scenu. Nemamo ni garderobu prilagođenu bebama, jer u bebi predstavama deca izuvaju obuću i izlaze na scenu sa glumcima - kaže Bojović.
Lutkarska predstava „Vitez cvrčak” Pozorišta „Pinokio” je jedna od onih koje se preporučuju za prvi odlazak u pozorište, ali ni ona nije za mališane ispod dve godine.
- Pre druge godine ne savetujemo posetu pozorištu ukoliko roditelji baš nisu sigurni da su njihova deca u stanju da odgledaju predstavu. Vratimo ljude ukoliko procenimo da predstava nije prilagođena uzrastu njihovog deteta jer u suprotnom može da se stvori fobija - kaže Bojović i dodaje:
„Za lutke se deca više vezuju nego za ljude, lutke su mali ljudi kao i oni i samim tim njima bliski, i zato valja biti posebno obazriv. Predstave kreiraju dečji svet i izgrađuju njihovu ličnost koliko i realnost.”
„Knjiga lutanja”
„Knjiga lutanja” Dalije Aćin jedina je predstava namenjena deci staroj svega godinu dana. Sa veoma malo teksta, pokretima i muzikom, ona pripoveda o tri drugara koja su krenula da dohvate zvezdu.
- Deca su pozvana sve vreme da učestvuju sa nama u predstavi i zajedno sa nama ulaze u veliki beli prostor, scenografiju predstave. Mislim da decu treba što pre dovoditi u pozorište jer ono daje jednu posebnu estetiku, dajući mališanima nezaboravno imaginarno i sociološko iskustvo. Mislim da ću se u budućnosti više posvetiti kreiranju predstava za bebe - kaže Dalija Aćin.
.jpg)
