Izvor: Politika, 10.Sep.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od meditacije i animacije do reinkarnacije
Dokumentarno-eksperimentalni film Lori Anderson kao „američki odgovor” na rusku „Frankofoniju” u glavnom takmičarskom programu u kojem su viđeni i animirana „Anomaliza” i eksplozivni „11 minuta” Jiržija Skolimovskog
Venecija, Lido – Kao neka vrsta američkog odgovora na rusku filmsku poetiku i estetiku viđenu u Sokurovljevoj „Frankofoniji”, u glavni program na 72. Mostri stigao je dugometražni dokumentarno-animirano-eksperimentalni film „Pseće srce” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lori Anderson, njujorške muzičarke, avangardne umetnice performansa i filmske autorke, udovice legendarnog Lu Rida.
Zaista se može reći da su poklonici ovakve filmske forme uživali na Lidu. Oni drugi pomalo su gunđali, smatrajući da Venecijanski festival neopravdano otvara sve veći ravnopravni prostor ovakvoj vrsti filma na uštrb onog igranog. Kako bilo, u ovom slučaju reč je o duhovitom, lirskom hvalospevu umetničinom psu, terijeru Lolabel, neponovljivoj meditaciji o ljubavi, sećanjima, jeziku i ograničenjima pripovedanja, sa ozbiljnim refleksijama na američki život pod stalnim nadzorom kakav je postao posle 11. septembra. Ovo je ujedno i prvi igrani film Lori Anderson u poslednjih 30 godina i od srca ga preporučujem, recimo selektorima Festivala „7 veličanstvenih” ili Festivalu autorskog filma u Beogradu.
Među takmičarskim filmovima koji su po ovdašnjim nezadovoljnicima zauzeli previše mesta igranom filmu, jeste i američki dugometražni animirani film „Anomaliza” Čarlija Kaufmana i Djuka Džonsona. Ovo je prilično lucidna priča o oženjenom britanskom motivacionom govorniku Dejvidu, koji se tokom službenog puta u Sinsinati zaljubljuje u sramežljivu Lizu, obožavateljku portugalskog jezika. Kako je prava anomalija to što se na ovom jeziku govori u samo jednoj južnoameričkoj zemlji – Brazilu, Dejvid Lizi daje nadimak Anomaliza iako to na japanskom jeziku znači boginja neba. To je otprilike to. Iako nije nesimpatičan, animirani film „Anomaliza” je previše trom, sve animirane lutkarske figure svedene su na neku vrstu robota, humor je klasično „kaufmanovski otkačen”... Drugim rečima, ako ovaj film dobije „Zlatnog lava”, silno ću se iznervirati.
Nije da žiri predvođen Alfonsom Kuaronom nema izbora. Osim filmova o kojima je ovih dana bilo reči na stranicama „Politike”, mogući dobitnici pojedinih nagrada mogu se pronaći i među francuskim i italijanskim filmovima, kao i onima iz Južne Amerike ili Turske. Na primer, kao sasvim dobar i snažan pokazao se francuski crnohumorni film „Hermelin” Kristijana Vansana – dovitljiva i veoma dobro napisana priča o strogom sudiji sa nadimkom „Dvocifreni” (ne presuđuje kazne ispod 10 godina zatvora), koji se tokom sudskog procesa još snažnije zaljubljuje u porotnicu, pripadnicu suda javnosti kakav postoji u Francuskoj. S jedne strane je veoma težak zločin (ubistvo bebe za koje se sudi ocu), a sa druge treperava srca dve sredovečne osobe. U ulozi sudije je neponovljivi glumac Fabris Lukini, a u ulozi porotnice sjajna danska glumica Sidse Babet Knudsen, koju naša publika poznaje po ulozi premijerke u istoimenoj televizijskoj seriji koja se trenuto prikazuje u Srbiji.
Glavna konkurencija donela je i debitantski turski film „Mahnitost” (Abluka) Ermina Alpera, koji svoju filmsku alegoriju represivnog sistema smešta u predgrađe Istanbula neodređene godine. Kroz priču o dva brata i njihovim komšijama, Alper slika haos i političko nasilje, ljude koji „kopaju” po kontejnerima ali ne da bi našli hranu, već da bi čeprkali po privatnosti ljudi koji žive oko njih, u potrazi za onima koji predstavljaju opasnost po politički režim. Veoma mračan film.
Tamni emotivni tonovi preovladavaju i u italijanskom filmu „Iščekivanje” Pjetra Masine inspirisanog Pirandelom, u kojem se jedna majka koja je upravo izgubila sina suočava sa njegovom devojkom. U ulozi majke blista francuska glumica Žilijet Binoš.
Sve nijanse mraka postoje i u argentinskom filmu „Klan” Pabla Trapera, u kojem autor rekonstruiše istinite događaje i istinite ličnosti koje su i posle pada vojne hunte nastavljale prljave poslove – otimice i pogubljenja ljudi. Reč je zapravo o porodici Pućo, na čelu sa ocem, patološkim Frančelom koji manipuliše sa svim članovima svoje porodice, a naročito sa sinom poznatim ragbistom, koji je sa ocem učestvovao čak i u otmicama svojih klupskih drugova. Veoma zanimljiv i potresan, iako ne i savršeno uspešan Traperov film.
Slavni poljski reditelj i slikar Jirži Skolimovski u glavni program doneo je sveže završen film „11 minuta” koji je osvojio publiku više nego kritiku. Majstor složenih filmskih drama reinkarnirao se u tvorca multilančanog, bučnog i tehnički energičnog trilera od svega 88 minuta trajanja (svaki lik od njih osmoro ima po 11 minuta pojave), u kojem je na kraju gotovo sve svoje protagoniste ili bacio sa jedanaestog sprata ili digao u vazduh tokom masovnog sudara na prometnoj raskrsnici. Na pitanje zašto je promenio i stil i formu, Jerži Skolimovski je u razgovoru za „Politiku” kazao: „Morao sam da uradim nešto drugačije, postalo je mnogo dosadno”.
Do kraja takmičarske trke ostaju da se vide još filmovi „Sećanje” Kanađanina Atoma Egojana, „Izdaleka” Venecuelanca Lorenca Vigasa i „Za vašu ljubav” italijanskog reditelja Đuzepa Guadina. Tek onda će oči biti uperene u Alfonsa Kuarona.
