Izvor: Politika, 13.Jul.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od jadikovanja nema koristi
Ne volim kad kolege kažu da se naš posao ne može platiti. Sve može da se plati i ne treba niko da nas zavitlava zato što volimo svoj posao, kaže Jelena Stakić, prevodilac
– Još pre šest godina, kada sam dobila nagradu za životno delo, rekla sam da to nije moja poslednja reč – kaže Jelena Stakić, ovogodišnja dobitnica nagrade „Branko Jelić”, koja se dodeljuje za najbolji prevod sa francuskog jezika i koja joj je uručena u Francuskom institutu u okviru ovogodišnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Molijerovih dana”. Od Branka Jelića je učila kad je počela da se bavi prevođenjem, a jedan je i od osnivača ove nagrade, jer je bila predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije kada je, 2009, Paskal Delpeš, tadašnja direktorka Francuskog instituta u Beogradu, pokrenula inicijativu za ustanovljenje ovog priznanja.
Nagrađena je za prevod dela „Biografija – Margerit Jursenar” autorke Mišel Goslar, koje je objavljeno u izdanju „Karposa” iz Loznice (sada je za istog izdavača, koji je pokrenuo tu ediciju, prevela Fukoovu biografiju). Specifičnost ovog dela bila je u tome, kaže, što je autorka toliko prožeta s Margerit Jursenar da joj se na momente činilo da piše kao ona. Kad joj je to rekla kad ju je upoznala, Mišel Goslar je bila sva srećna, kaže Jelena Stakić, dodajući da je velika sreća kada je pisac dela živ, pa prevodilac može s njim da se konsultuje. Živ autor je blago, ističe, navodeći primer svoje saradnje sa Erikom Fajem, francuskim piscem, čije dve knjige je prevela, najpre „Nagasaki”, a sada i prvi roman s kojim je izašao na dobar glas. Roman joj se veoma dopao, ali je jezički bilo teško prevesti ga, pa su joj konsultacije s piscem bile dragocene.
Jelena Stakić je poznato prevodilačko ime, prevodi sa francuskog i engleskog jezika i do sada je prevela oko 130 knjiga. Jedna je od retkih koja već godinama živi od prevođenja, iako su honorari ne samo loši nego i neredovni. Sada je, kaže, znatno opuštenija, jer ima penziju, pa je makar oslobođena tog strašnog grča u kome je bila godinama. Nije više u mejnstrimu, prevodi lepe stvari za mali broj izdavača s kojima ima dogovor o plaćanju. Koliko god da su honorari bedni, ona nikada neće reći da prevodi iz čiste ljubavi, već da je prevodilac profesionalac.
– Ja to govorim zato što mislim da prevođenje treba da bude cenjeno i plaćeno – objašnjava Jelena Stakić. – Ne volim kad moje kolege kažu da se naš posao ionako ne može platiti. Sve može da se plati. Kažu da zdravlje nema cenu, ali dajte 200.000 evra pa ćete biti izlečeni. Dakle, ipak ima cenu, kao što i sve ostalo ima svoju cenu, pa i naš rad. Ne treba se unapred odricati. Spremna sam da potvrdim da je za mene književno prevođenje najlepši posao na svetu, ali mislim da ne treba niko da me zavitlava zato što volim taj posao.
O položaju prevodilaca govori se uvek u istom tonu – da je njihov posao potcenjen. Jelena Stakić, međutim, kaže da nema ništa od jadikovanja. Na pitanje da li vidi neki drugi način da se skrene pažnja na položaj prevodilaca, spremno kaže da ni od skretanja pažnje nema nikakve koristi.
–Što god hoćete da uradite to košta – konstatuje. – Kada bismo mogli da odvojimo jedan deo svojih jadnih primanja, pa da imamo advokate i agenciju da nas zastupa, to bi onda bilo nešto. Problem je što prevođenjem može da se bavi svako. Ne postoji licenca. Izdavač bira i može da uzme koga hoće. Ipak je to i umetnost, pa kao što ne možete zabraniti nekome da piše, da peva ili slika, tako mu ne možete zabraniti ni da prevodi. Ali mogao bi da se napravi neki dogovor sa izdavačima, da se posao sklapa preko agencije. Međutim, pogledajte naše izdavače: nemamo jedno udruženje izdavača, ima ih nekoliko. Ko s kim da se dogovori?
Jelena Stakić navodi primer svoje saradnje sa „Lagunom”, za koju je pre više godina prevela jedan roman koji se sad pojavio u novom izdanju, a da njoj to niko nije ni rekao. Kad je pogledala ugovor koji je potpisala s njima, videla je stavku u kojoj im je ustupila taj prevod za sva vremena.
– Taj ugovor je praktično nevažeći, jer kad bih ja htela da teram mak na konac, moralo bi da se pokaže da jedan ugovor ipak mora da ima neki rok. No, nemam vremena sad da se petljam s tim. Pritom nisu mi poslali čak ni jedan primerak knjige, što je osnovni red. Ali i dan-danas kolege potpisuju takve ugovore. To ne bi smelo. Trebalo bi između sebe da budemo složni, ali zašto bi prevodioci bili složniji od svih drugih – pita se Jelena Stakić.
Ona tvrdi da neki previše očekuju od Udruženja prevodilaca koje nema ingerencije na ugovore, već može samo da daje savete. I pošto ne može da obezbedi posao nikome, nema interesovanja za dolazak na skupštine na kojima se od 350 članova skupi samo pedesetak ljudi. Primećuje nezainteresovanost mladih ljudi koji tu dolaze „kao na šalter”, dok je ona, seća se, kao mlad prevodilac dolazila u Udruženje sa strahopoštovanjem.
Kad je počinjala da se bavi prevođenjem, mislila je da prevod nekog kapitalnog dela može da promeni svet. Vremenom je shvatila da prevod značajnog dela ne samo da ne menja svet nego, čak, može da prođe i potpuno nezapaženo, kao što je nedavno prošao njen prevod „Istorije ludila u doba klasicizma” Mišela Fukoa, jedne od najznačajnijih knjiga 20. veka i možda njenog najznačajnijeg prevoda, koji je objavljen prošle godine za Sajam knjiga.
– Istu knjigu u jako skraćenom izdanju prevela sam 1980. za „Nolit”. To je bio događaj, ali sada je integralno izdanje prošlo potpuno nezabeleženo. Nije izašao čak ni jedan jedini prikaz – kaže Jelena Stakić.
Gordana Popović
objavljeno: 14.07.2014.
