Izvor: Politika, 21.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od džinsa do uniforme
Momo Kapor (Sarajevo, 1937), slikar i pisac, dobitnik je nagrade za satiru „Radoje Domanović”, koja se dodeljuje za ukupan doprinos književnoj satiri. Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze.
Po profesiji je slikar: diplomirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu 1961. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radio, televizijskih i pozorišnih drama.
Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”, „Ispovesti”. Kaporova dela prevedena su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu izdavačka kuća „Tanesi” objavila je luksuznu monografiju „Santa Maria della Salute” sa ilustracijama Moma Kapora. Tom prilikom je rekao: „Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku”.
Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske.
Rodonačelnik je takozvane „džins proze”. Od „proze u trapericama”, primetila je kritika, Kapor je stigao do „proze u maskirnoj uniformi”. Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent Egziperi i toliki drugi pisci.
Jedno poglavlje u novom romanu „Ispovesti” posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Moma Kapora. O Haškom tribunalu ne misli ništa dobro: kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled. Ako je neko kriv za hendikep naše dece, onda je to, svakako, Evropa, baš kao što je nekada za bedu, siromaštvo i blokadu bio kriv Informbiro.
Rat je, veli Kapor, dobar samo za pisce, naravno ako ostanu u životu. Inače, voli da kaže, Kapori umiru od srca ili od metka, a najbolji od metka u srce.
Podjednako je uspešan i kao slikar i kao pisac. Na pitanje šta mu pričinjava veće zadovoljstvo: slikanje ili pisanje, kaže: „Slikanje, jer je u većoj meri zanat... Pisac može da bude bilo ko. Svako, naime, ima u sebi po jedan odličan roman o svom životu”. Voli da kaže: „Nositi priče u Hercegovinu, isto je kao nositi pirinač u Kinu. U toj zemlji svaki pastir je bolji pripovedač od mene”.
Iako je proputovao celi svet, uvek se vraćao Beogradu. Postoji samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda, to je Njujork. Beograd je, kako je kazao, niskobudžetni Njujork.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 22/11/2009]
