Izvor: Politika, 12.Nov.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očekujem da se dogodi revolucija
Doduše, mene bole leđa i neću moći da skačem po barikadama, kaže književnica iz Hrvatske Daša Drndić. – Ne znam šta nam se dešava, možda bi bilo bolje otići, kopati krompir i saditi jagode...
Imam gotovo ljubavni odnos sa Beogradom, ali moje posete ovom gradu često su traumatične – tako je svoj dolazak, ili bolje reći povratak u naš grad, opisala književnica Daša Drndić, profesorka anglistike i Kreativnog pisanja na Filozofskom fakultetu u Rijeci, nekadašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradski đak i urednik dramskog programa Radio-televizije Beograd, koja je bila specijalni gost 56. Sajma knjiga. Na tribini koju je vodio književni kritičar Saša Ćirić, i u razgovoru za naš list, autorka čija su dela prevedena na sedam jezika, govorila je o gradovima u kojima je živela, temama kojima se u prozi vraćala. O tome kako njen novi književni junak odustaje od svega: nije sigurna koliko se identifikuje sa njim, ali zna da mu je svega više preko glave...
– Ne dolazim u Beograd sa gorčinom. Dolazim po svoj život da ga odnesem. Mladi koji dođu iz Hrvatske u Srbiju oduševljeni su kako izložbama tako i kafanama, ali ja kada dođem, osećam kako Beograd diše, kako bubnji ispod asfalta, kako je ostalo nešto u vazduhu... U Beogradu sam živela 40 godina, imam ovde i uspomene i grobove, a osećam se izdano od ovog grada, kaže Daša Drndić.
Scenario uoči rata devedesetih, kaže, bio joj je poznat, i predosećala je da će se dogoditi nešto loše. U jeku agresivnog nacionalizma, otišla je iz Srbije u Hrvatsku, a zatim, u Toronto, kao politički emigrant, i dve godine živela na socijalnoj pomoći. Predavala Srbima i Hrvatima maternji jezik na fakultetu, za šta je dobijala malu nadoknadu. „Imala sam 49 godina, shvatila sam da se neću uklopiti, i odlučila sam se da se vratim”.
U svojim romanima „Canzone di Guerra”, „Umiranje u Torontu”, „Doppelgänger”, „Sonnenschein”, „April u Berlinu”, bavila se emigrantskim sudbinama, etničkim čišćenjem, stradanjima Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, preispitivanjem prošlosti, migracijama, kulturom sećanja. Nagrađivani „Sonnenschein” je dokumentarni roman, o jednoj porodici, jednom gradu ( Gracu) i sveopštem stradanju.
– Na ovom prostoru nema kulture sećanja i takve teme nisu otvorene ni u Hrvatskoj ni ovde. Sećanje koliko god da je katarzično, ono je i opasno, jer otvara prostor za smirenje i naznaku odgovora. Sve se svodi na pitanja, i na to da li ćemo odgovore uopšte naći, ali ako zatvorite mogućnost postavljanja pitanja, dobijate nešto nalik karcinomu koji sam sebe jede. Sećanjem se dolazi do malih potresa, do zemljotresa, drma se tlo, i sve što smo sanjali se ruši i mora se početi ispočetka. Zato je taj proces bolan, razoran i nekad može uništiti čoveka.
Suđenje u Hagu Daša Drndić vidi kao deo tog procesa:
–I u Hagu se su koncentrisali na nekoliko velikih riba, ali neće to suđenje, kao što nije ni ono u Nirnbergu, uticati na promenu svesti. Ostali su ti mali zločinački umovi koji će se dalje reprodukovati kao amebe.
Teme vezane za istoriju naroda kopkale su je oduvek. Međutim, kaže, da se nije našla u poziciji izbeglice, da li bi uopšte razmišljala o svetu izbeglištva?
– Pogledala sam neke svoje knjige sa početka i bilo je tu naznaka onoga o čemu ću pisati. U prvoj knjizi „Put do subote” pišem o Dragošu Kalajiću i njegovom stavu prema fašizmu, dakle, osetljiva sam još tada bila za te teme. U Kanadi sam, sticajem okolnosti, upoznala ustašku emigraciju, počela da proučavam, i jednostavno uhvatilo me, nametnulo se. Mada, smatram da se ništa od ovoga ne bi dogodilo da su se 1945. raščistile neke stvari, da se jasno govorilo o ustašama i četnicima, da ta pitanja nisu ostala neotvorena i postala tajna.
Svuda u svetu, smatra ova autorka, i dalje postoje sitni tragovi fašizma, i zanimljivo je pratiti kako će svetska kriza uticati na njihovo buđenje, da li će nam opet smetati stranci, da li će opet doći do ksenofobije.
– Taj ciklus je repetitivan. Ja pišem kako istorija utiče na lične odnose, ljubavne, familijarne. Imam želju da napišem herc roman, ali me ove teme same pronalaze. Ili ih ja tajno tražim?Kada putujem po svetu, često nailazim na kamene belege ispred pojedinih kuća u obliku ploča sa imenima ljudi koji su nestali ili stradali, i pitam se zašto takvog kamena spoticanja nema u Hrvatskoj. Ako može da se zapamti cela fudbalska reprezentacija poimence, znači može se pamtiti?
Zato sam jednu od svojih knjiga osmislila tako da je iz nje moguće istrgnuti stranice sa imenima stradalih. Knjizi će biti poremećena statika, ako, takvo nam je iščašeno i društvo.
Daša Drndić upozorava da je akademska sredina svugde u svetu u potonuću i naglašava da je vreme da se izvrši njena totalna rekonstrukcija.
– Naša akademija nauka je nalik zabarakadiranoj kuli od slonovače, i te ljude ne zanima ništa više od njihovih malih naučnih radova. Profesori na fakultetu u Rijeci ne znaju ko su glumci riječkog pozorišta, nema ih na izložbama, na promocijama knjiga, na mestima gde im je dužnost da budu prisutni. Oni su za mene birokratski radnici, i ne čudi što ne razgovaraju sa studentima o širim društvenim temama. Filozofski fakultet u Rijeci je zamak, plate su im sigurne i zašto bi se bilo ko dodatno uznemiravao. Ne znam desetoro ljudi koji rade na fakultetu, a da su javno angažovani – kaže ova profesorka Moderne britanske književnosti, koju sve više zabrinjava studentska populacija.
– Oni će vam reći neshvatljive stvari: da je Kami živeo u 18. veku, da je srednji vek trajao do 19. veka, da je na „Drini ćuprija” drama u pet činova. Kao da se dešava neko grozno brisanje moždanih ćelija, sve je toliko zagađeno u društvu, i doista očekujem da se desi neka revolucija. Doduše, mene bole leđa i neću moći da skačem po barikadama, ali, ni sama više ne znam šta nam se dešava. Možda bi bilo bolje otići, kopati krompir i saditi jagode...
Daša Drndić uskoro ide u jednu bogatiju zemlju, Britaniju, na promociju svog romana. Posle jedanaest napisanih knjiga, još uvek, kaže, nema mesto u književnosti koje zaslužuje, ali ima vremena. Prvu knjigu objavila je sa 35 godina, rodila dete, pa nije pisala celu deceniju. Iz književnog sveta ostala je da druguje sa Mirkom Kovačem, Borom Ćosićem, Filipom Davidom.
– U novoj knjizi pišem o starosti, o odnosu glave i tela, o tome koliko možemo gospodariti telom, a koliko ono gospodari nama, i šta da radimo kada dođe vreme da telo preuzme palicu... Ja se sama sa sobom osećam kao kod kuće, mada moram priznati da mi se ne sviđa taj mir kada dođeš u sklad sa sobom. Nemaš mnogo toga za istraživanje, nestaje uzbuđenje i čar otkrivanja, uskladiš se sa sobom i onda sklopiš oči. – Mudar si, i što onda? – pita ova predsednica Udruženja samohranih roditelja i dodaje:
– Ali, ja sam jedna snažna osoba, samo mi je vremenom dosadila moja snaga i volela bih da me neko malo tetoši. Ali, dobro. Dobro je.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 13.11.2011.
