Izvor: Blic, 22.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obrigado, Rio!
Obrigado, Rio!
Praviti pozorišni festival u Riju je neka vrsta pleonazma. U Riju se na ulicama neprestano igra. Neko mi je ispričao da je pred operaciju brazilski doktor prilazio pacijentu igajući sambu. Kad je na bolničkom stolu bolesnik razrogačnih očiju pogledao doktora, ovaj mu je rekao: 'Zar vam to ne uliva poverenje što sam pred oparaciju veseo, a ne smrknut!'.
Pa ipak u Riju grupa entuzijasta već šesti put je ovog oktobra priredila festival dugačka imena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Riocenacontamporânea'. Nije to mnogo neko komplikovano. Prosto su spojene reči koje znače 'Rio, savremena scena' U početku je pomagao grad, a onda je prestao, pa su se čelnici festivala snašli sa donatorima. Obrigado, Rio! (Hvala, Rio!)
Tvorci festivala su svesni da je najveća snaga u upotrebi prostora za pozorište koje do tada tome nisu služili. Nije slučajno da je najveće interesovanje mladih karioka (tako se i zvanično zovu stanovnici Rija) za ono što se događalo u napuštenoj železničkoj stanici Lepoldona, sa koje već četvrt veka nije pošao nijedan voz. Predponoćna i posleponoćna događanja nazvana su gotovo ironično - kabereom. Ako je to kabare onda je to najglomazniji kabare ikada na svetu napravljen. Predstava je igrana po napuštenim i zarđalim nekad luksuznim vagonima, koka-kola se prodavala po nekadašnjim blagajnama, a onda se igralo, grlilo i ljubilo, po principu ko koga stigne.
Možda najsuptilnija i najoriginalnija predstava festivala odigrana je pred izlogom stanice. Po kiši i vetru četvorica nemačkih nezaposlenih portira koje je preko oglasa skupio švajcarski reditelj Štefan Kaegi (33) ispovedali su nam se pun sat. Zreli ljudi izvodili su pri tom neke stilizovane pokrete, a slučajni prolaznici u gradu koji i inače stalno igra zaustavili bi se samo na časak i produžili svojim poslom (ako ga imaju). Ovde samo pozorišnu publiku nešto može da iznenade. Karioke na ulici ništa što je igra ne može da iznenadi.
Oči života
Iako su gotovo svi mediji kod nas objavili vest o visokom stepenu samopouzdanja koje krasi naše građane, u stvarnosti je ipak drugačije. Pretnja rastućom inflacijom, životni stil prepun lišavanja svih vrsta i nedostatak nade da će se konačno nešto pokrenuti nabolje, kako u politici tako i u ekonomiji, čini od naših ljudi rezignirane, razočarane i apatične stanovnike Evrope. Nisu ljudi krivi što sve vide crno, jer čak i da žele da se špricaju entuzijazmom, surova stvarnost ih neprekidno sapliće.
Ali i pored toga, ima istine u rečima da je lepota u očima onog koji gleda. Ovu misao koju je davno, na drugi način izrekao Kant, više nego ma šta drugo, potvrđuje životna priča Muharema Redžepija, slepog romskog muzičara koji zarađuje za život svirajući na svom bendžu, po vozovima Balkana. Da stvar bude još dramatičnija, Muharem je i izbeglica sa Kosova koji je u svojoj zreloj dobi prinuđen da započne život ispočetka.
Ovo je ujedno i sadržaj izvanrednog dokumentarnog filma reditelja Željka Mirkovića, koji je pod naslovom, »MUHAREM, MUZIKA OČI ŽIVOTA«, nedavno imao i svoju beogradsku premijeru, pošto je prethodno osvojio nekoliko prestižnih evropskih nagrada. Isijavajući ljubav prema svojoj porodici, mirnoću mudraca koju pokazuje prema životnim nedaćama i sposobnost da u svojim nevidećim očim prepozna lepotu života, kojem se uprkos svemu, iskreno raduje i koju je u stanju da prenese i na svog unuka Abela, kome u par navrata peva sa žarom velikih svetskih muzičara, Muharem Redžepi je zavredio da bude predstavljen i u magazinu simptomatičnog naziva »Optimist«.
Jer ono na šta se u ovom filmu zapravo reaguje, nije prevasahodno tuga koja je takođe pratilac Muharemovog života, niti su to bol i patnja koje je ovaj čovek iskusio, kao ni sudbina izbeglice koji je u rodnoj Prištini mogao sam da se kreće bez pratnje, već entuzijazam slepog čoveka, koji tako prirodno, opušteno i mudro pokazuje da muzika predstavlja njegove oči i da se smisao može naći i u malim stvarima.
