Izvor: Politika, 04.Okt.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obraćam se mozgu čitalaca
Moja generacija žena pisaca je izmislila novu majku koja je istovremeno i intelektualka. Mi smo slika Simon de Bovoar sa velikim stomakom
„Ne volim da radim. Nikada nisam želela da idem na posao i da imam šefa nad glavom”, kaže Mari Darijesek, poznata francuska književnica koja je u Beogradu bila gost Francuskog kulturnog centra na manifestaciji „Molijerovi dani”. Zahvaljujući uspehu svoje prve knjige „Svinjizmi”, 1996. godine objavljene i kod nas u izdanju „Platoa”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja je prodata u više od milion primeraka i za koju je prava na ekranizacijuotkupio poznati reditelj Žan-Lik Godar, postala je poznata i ostvarila svoj san: da živi od svojih knjiga, odnosno da ne mora da radi, jer za nju je, kaže, pisanje potreba, a ne rad.
Kada je rodila prvo od svoje troje dece, susrela se sa novim problemom. Ona koja ne voli da radi i ima izražene intelektualne potrebe, postala je rob bića od tri kilograma. S tim se obračunala u knjizi „Beba”, takođe objavljenoj i kod nas, ali u izdanju „Paideje”. Neke književnice u Francuskoj su je optužile za plagijat –među prvima Kamij Lorans za roman „Tom je mrtav”. I s tim se obračunala u svojoj najnovijoj knjizi „Policijski izveštaj”, koja će uskoro biti objavljena u Srbiji u izdanju „Klija”. Između ovih knjiga napisala je još nekoliko romana i drugih radova, doktorirala književnost i diplomirala psihoanalizu.
Za vreme boravka u Beogradu, Mari Darijesek je održala književno veče u Francuskom kulturnom centru, posetila svog izdavača „Paideju”, kao i francusku školu na Senjaku.
– Posećujem škole u svakoj zemlji u kojoj predstavljam svoje knjige,kaže Mari Darijesek u razgovoru za „Politiku”. – Želim mladima da prenesem poruku da književnost nije prosta zabava, niti obično čitanje knjiga, većumetnost reči i da je pisac umetnik koji tereči stvara.
Često ističete da ne pišete da biste razonodili čitaoce već da od njih zahtevate intelektualni napor. Mislite li da je tajna uspeha vaših knjiga u tome pošto živimo u vreme kada razonode ima i previše?
Priznajem da se uvek obraćam mozgu čitalaca i da sam prijatno iznenađena kada vidim da se knjige prodaju. Moje knjige traže neku granicu između poziva koji upućujem intelektu čitalaca i mog straha da ću im biti dosadna. Ne želim, naravno, da se moji čitaoci dosađuju i uvek postoji jedan trenutak gde pokušavam da ih zabavim, ali nikad sredstvima koja nisu plemenita.Zaista mislim da je književnost umetnost, a ne trgovina.
U Francuskoj postoji mit da žena ne može u isto vreme da bude i intelektualka i majka. Koliko ste ga uzdrmali svojom knjigom „Beba”?
Jeste da smo mi u Francuskoj pod jakim uticajem Simon de Bovoar i njenog feminizma, koji je za mene veliko i dragoceno nasleđe, ali u feminizmu „a la Bovoar” nema mesta da se bude majka. U Francuskoj sve žene koje imaju decu rade, ali mit je da ne mogu da budu intelektualke, ako su majke. Međutim,stigle su nove generacije, pa smoja i druge žene pisci izmislile novu sliku majke, dakle majke koja je ujedno i intelektualka i koja je sastavni deo tradicionalne inteligencije u Francuskoj. Mi smo na neki način slika Simon de Bovoar sa velikim stomakom.Knjigu „Beba” vrlo lepo je primila publika, ali nekoliko kritičara muškaraca, vrlo značajnih koji su me, inače,uvek podržavali, zamerili su mi što sam se bavila tom temom. Kritičar „Figaroa” je napisao, citiraću ga:„Bolje bi joj bilo da je tu knjigu bacila sa detetovim pelenama”.
U knjizi „Policijski izveštaj” objavili ste i jedan esej Danila Kiša?
Kada su me optužili za plagijat, to je za mene bilo dosta bolno. Nebo mi se srušilo. Trebalo je da se odbranim, ali na inteligentan način. To je za mene bilo pitanje časti. Nisam želela da učestvujem u polemici koja je inače francuska umetnost. Mediji u Francuskoj obožavaju polemike i skandale, možda je tako i ovde. Ja sam želela da postupim kao intelektualac i da sa distance posmatram stvari. Počela sam da istražujem i otkrila da je deset velikih pisaca bilo optuženo za plagijat.Takođe sam otkrila da je tu sudbinu doživeo i Danilo Kiš, što nisam znala. Pomislila sam kako Danilo Kiš jeste poznat u Francuskoj,ali ne kao ovde, i da u Francuskoj ne znaju za tu strašnu priču o plagijatu. Većina novinara jerekla da ta optužba ne znači ništa i da je to obična glupost, ali ja mislim da je sa strane teško shvatiti koliko su optužbe bolne za jednog pisca. Kada sam pročitala Kišov „Čas anatomije”, tačno sam osetila njegov bes.
Javno govorite da ste veliki protivnik sadašnje francuske vlade. Šta im najviše zamerate?
Toliko toga im zameram da ne znam od čega da počnem.Oni su došli na vlast zahvaljujući tome što su pridobili veliki deo glasača ekstremne desnice i sada su sve više i više u tom fašističkom cirkusu. Poslednja spektakularna stvar koju su uradili jeste to što su pokupili Rome i poslali ih u Rumuniju. To je radila i Višijeva vlada za vreme rata. Naravno, ne treba preterivati u poređenjima, jer ova vlada nije te Rome pobila, ali kada gledate slike policajaca koji sprovode majke sa decom, one su vrlo slične. Ono što mi Francuzi svakodnevno osećamo na svojoj koži, to je da ova vlada apsolutno rastura javni sektor u Francuskoj i ne daje dovoljno sredstava da bi taj sektor opstao, i da bi se razvijao.
Hoće li se iz toga izroditi neki vaš novi roman, s obzirom na to da ste rekli da ste i „Svinjizme” pisali u besu i da ste se u to vreme oduševljavali protestima protiv vlade Alena Žipea?
Trenutno radim na romanu koji je dosta vezan za situacijuu Francuskoj.To je priča o jednom paru intelektualaca koji mora da beži iz Pariza sa svojom decom zbog nekih političkih događaja. Reč je o naučnoj fantastici ali vezanoj za blisku budućnost. Mogućno je da ćemo jednog dana zaista morati da bežimo iz Pariza, jer je pritisak ekstremne desnice zaista jak.
Gordana Popović
objavljeno: 05/10/2010
