Izvor: Blic, 26.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obnova prostakluka
Obnova prostakluka
Izbori su prošli, i sva je prilika da će se zaboraviti – kao što se ovde uvek zaboravlja – na šta je ličila predizoborna kampanja. Onih dva dana ćutanja, čija je svrha posve nejasna, služe kao tampon za zaborav: dva dana bez primitivizma, gluposti, prostakluka, i Srbija zaliči na normalnu zemlju. U tih dva dana političkog posta, jednom u tri-četiri godine, čoveku se učini da živi u pristojnom društvu.
Naši političari, i oni profesionalci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i oni amateri, gotovo su jednodušno ocenili predizbornu kampanju kao 'fer', 'blagu', 'civilizovanu'. Valjda samo zbog toga što uobičajeni nosioci prostakluka i primitivizma, ovaj put, nisu sasipali nacionalističke i lične uvrede. Ono što je ostalo od nekadašnje crveno-crne koalicije, i njen crni, i njen bledo crveni deo, zabavili su se o svom jadu, pa su rešili, za promenu, da izigravaju finoću. Tako smo, eto, bili pošteđeni onih salvi uvreda na temu izdajništva i nacionalne pripadnosti. Ni jednog 'izdajnika', niti jednog 'ustaše'. Kakav civilizacijski skok.
Ni to im nije pomoglo: ostali su na istim pozicijama.
No, zato su desni delovi nečeg što zovemo, nedovoljno opravdano, demokratskim blokom, uspešno nadomestili nedostajuću dozu prostakluka. Nastup kapitalnog primitivca stare škole, uz nemušto zapevanje nekakvog uvredljivog kupleta osmoškolske dubine, na mestu gde je, jednom, srušen bivši režim, kao i učešće sve one podsuknjarske boranije što je okitila pojavu prvosveštenice prostaštva, sav taj svet skorojevića-našijenaca, kratkoprstih aplaudera euforično iscerenih od zlobe, zavičajnih pesnika-režimlija, prerušenih u groteskne figure kakve komičke maskerade, ceo taj 'otmeni ološ' – sve je to bila slika tranzicije iz primitivizma osenčenog zločinom u običan, domaći prostakluk.
Mala svinjarija koju će se, opet, zaboraviti.
Do sledeće kampanje.
Gorki ukus osvete
'Ulica Red Roud' autorke scenarija i rediteljke Andree Arnold
Nagrada kanskog žirija koju je poneo engleski (škotski) film 'Ulica Red Roud' (god. proizvodnje 2006. trajanje: 113 min.) nije bila dovoljna da se ovo delo na primetniji način uključi u beogradski bioskopski repertoar. A reč je o debitantskom radu autorke scenarija i rediteljke Andree Arnold koji je u ozbiljnom delu sveta prihvaćen sa primetnim priznanjima. Reč je o skromnoj produkciji, o psiho-trileru smeštenom u severni deo Glazgova, u stilskoj, poludokumentarnoj fakturi danske Dogme, sa neočekivanom pričom što uključuje temu voajerstva i paranoje, temu koja je sa širenjem medijske formule Velikog brata dobila bolnu aktuelnost.
Osnovni zaplet podseća na motivsku osnovicu Hičkokovog 'Prozora na dvorište'. Mlada žena Džeki (izvrsna Kejt Diki) radi kao operator video-kontrole u jednoj agenciji koja nadgleda sigurnost u severnom delu Glazgova. Živi sama, premda na ruci ima burmu (nejasni deo prošlosti), i u jednom trenu na monitoru prepoznaje čoveka kojeg je, čini nam se, nekada znala, i kojeg je pokušavala da zaboravi. Počinje da ga prati nizom službenih monitora, otkriva da se bavi opravkom brava i ključeva (simboli sigurnosti), a na ulici uspeva da istraži gde živi. I jedne večeri upada na žurku u gajbi koju Klajd (Toni Karen) deli sa dvojicom pajtosa.
Od prve pojave Klajda na monitoru slutimo da se nešto neizbrisivo među njima dogodilo. U Klajdovom stanu Džeki ima žestoki seksualni odnos sa njim (ova scena je izazvala gnev jednog dela festivalskog gledališta) i nakon toga više nismo sigurni da li je obeleženi čovek počinilac nekakvog zločina ili pogrešno odabrana žrtva. Odnosno, da li će sama Džeki uopšte izvući živu glavu iz ove riskantne akcije. Razrešnica filma je krajnje neočekivana i stoga ovaj film, sa nekim obrtima koji nisu uvek sasvim ubedljivi, zaslužuje da se sa velikom pažnjom pogleda. Jednom reči, film koji postavlja dramatična pitanja i ostaje u dubokom sećanju.
|
