Izvor: Blic, 30.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Objekti-asamblaži Žarka Bjelice
Objekti-asamblaži Žarka Bjelice
Kulturni centar Beograd
Ima više od dve decenije da je Akile Bonito Oliva napisao kako je umetnost sve što on kao istoričar umetnosti proglasi za umetnost. Pre njega, umetnik Pjero Manconi je izjavio da je umetnost čak i ono što on 'ispljune'. Zavladao je eklekticizam koji u najširem smislu podrazumeva da umetnost može biti sve i svašta, dovoljno je da šalje poruku, mahom pogrdnu kad je reč o svetu, narcisističku kad je reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o 'svoje ruke delu'.
Umetnost je još nakon Drugog svetskog rata odustala od za nju ipak preambiciozne ideje da može da menja svet, ali umetnici nisu od nauma da isti osvešćuju. U tom kontekstu mnogima je slika (ili skulptura, svejedno) postala pretesna, pa su na tragu hipertenzično angažovanog Marsela Dišana krenuli u sakupljanje otpadaka sopstvene civilizacije i preimenovanje istih u dela koja treba da nas šokiraju, nasmeju ili zgroze.
I Žarko Bjelica, osvedočeno slikar snažnog naboja, odložio je platno za neka manje napeta vremena. Njegovi objekti-asamblaži ukazuju nam da jednom odbačen višak potrošačkog društva može novo značenje dobiti u dosetki: otpacima daje posprdne nazive kao što su 'Ženski akt' (zarđalo rende), 'Devojka s Konjarnika' (izvijena konzerva), 'Drvo obraslo poljupcima' (zapravo prikucanim metalnim čepovima)...
Otvoreno je pitanje čemu (ili kome) se umetnik ruga. Da li samoj umetnosti nemoćnoj da globalno menja svet? Da li svojoj publici koja očekuje stvaralačku magiju? Da li sopstvenom egu koji ga vodi u vizuelnoj igri premošćavanja svega i svačega što se gomila kao tehnološki talog?
Manifest
(Vasa Pavković, Moj život na Marsu, Narodna knjiga, 2005)
Autor ove knjige pripovedaka pokušava da opiše 'apokalipsu devedesetih': on određuje 'zlo doba' kao period između mitinga u Kosovu Polju i policijske akcije 'Sablja' ('U kupeu sa istorijskim junakom', 'Divlje patke i sablja') i nastoji da utvrdi tipove (izmanipulisanog seljaka, radnika na prinudnom odmoru) čiji bi karakteri i sudbine bili najpotpuniji izraz epohe. Njegovi junaci su 'čeda Miloševićeve besmislene politike' (tajkuni, 'državni' pisci), ali i uzgredne, 'male' žrtve društveno-istorijskih potresa (emigranti, samoubice, oboleli od raka). Građanski rat nije samo prekinuo, već je i obesmislio 'zlatno doba' njihove mladosti, strasti i značajnog kulturnog pregalaštva ('Iz starih doba'): zacarivanjem bede i haosa, sve što bi trebalo da bude lepo izopačilo se u odvratno ('Nespokojan', 'U porodičnom krugu'), a zdravo se pretvorilo u mrtvo ('Ubistvena rupa'). Izbačeni iz (dotadašnjih) životnih uloga, junaci su se našli u 'apsolutnom ambisu' ('Život na Marsu') u kome su samo očaj i nespokoj potvrde nastavka postojanja ('Gluvarenje', 'Odložena smrt'); čak i oni koji su pobegli u inostranstvo (drugačiju stvarnost), ostaju žrtve ovdašnjih prilika ('Priča himere'). Od potisnutog besa i pretrpljenog (psihičkog) nasilja, izvitoperile su se prirodne (neraskidive) ljudske veze ('Majka i kći', 'U porodičnom krugu'), a od osećanja je preostala jedino teskoba ('Ubistvena rupa', 'Kao kad neko lupi vratima').
Ispod autorovog napora da 'objektivno' sagleda i pripovedački prikaže (još uvek nejasnu) istorijsku istinu o srpskom društvu tokom Miloševićeve vladavine, nalazi se njegova nada da može i treba da preusmeri svoju književnu generaciju od postmodernizma ka – neorealizmu.
