Izvor: Politika, 04.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Objedinjeni romani Umberta Eka
Virtuoznost ovog pisca u pričanju priča, povezivanje istorije, filozofije i savremenih društvenih zbivanja, i uzbudljiva i napeta radnja razlozi su njegove popularnosti
Često je moguće čuti ili pročitati da je Umberto Eko najveći živi pisac. Iako je to, verovatno, tačno, malo je onih koji će hteti da obrazlože ovu činjenicu ili makar početi o njoj da razmišljaju.
Kako je moguće da jedan par exellance intelektualac – profesor srednjovekovne filozofije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << semiotičar, književni kritičar i teoretičar, kulturolog i pisac svojim delom postane blizak, razumljiv i interesantan milionskoj čitalačkoj publici? Upravo tako što pravi erudita i intelektualac nije onaj ko je zatvoren u jedan naučni sistem već neko ko svoja znanja može i ume da prenese drugimabez obzira na stepen njihovog obrazovanja, baš kao što je i pravi umetnik onaj čija dela progovaraju o velikim i važnima temama, ali tako da su jasna i zanimljiva.
Ekove semiotičke, filozofske i književnoteorijske teme o kojima drži predavanja i piše u svojim knjigama, priključene su i prepoznatljive u svim njegovim romanima. Ovi romani koji su se do sada sporadično, a često netačno, predstavljali ovdašnjoj publici, konačno su objedinjeni kao korpus i u izdanju „Plato books”-aobjavljeni u jedinstvenoj ediciji. Preveli su ih renomirani prevodioci: Milana Piletić („Ime ruže”), Elizabet Vasiljević („Ostrvo dana pređašnjeg”) i Aleksandar Levi i Mirela Radosavljević („Fukoovo klatno”, „Baudolino” i „Tajanstveni plamenkraljice Loane”).
Ekova virtuoznost u pričanju priča, povezivanje istorije, filozofije i savremenih društvenih zbivanja što izaziva intelektualnu angažovanost čitaoca i uzbudljiva i napeta radnja koja rađa visoki emotivni nabojdošli su do punog izražaja već sa prvim romanom „Ime ruže”. U prvom nivou, on se čita kao detektivski roman o razrešavanju višestrukih ubistava u srednjovekovnom manastiru, potom se prepoznaje šerlokholmovska aluzija. Zahtevniji čitaoci se posebno zadržavaju na srednjovekovnoj dijalektici utkanoj u samo pripovedanje, odnosno dijalektici kao načinu za odgonetanje osnovne tajne. Na kraju, razotkrivanje simboličkog sloja ovog romana vezanog za ustrojenost manastirskog života, biblioteku-lavirint, Aristotelov izgubljen-nađen spis o komediji, vodi u pravu intelektualnu avanturu.
Sa „Fukoovim klatnom” ta intelektualna avantura je postala još složenija. Ovde se čitalac nalazi na stazama nedovoljno proučene istorije Templara, filozofije, matematike, ideja o teoriji zavere. Dok je „Ostrvo dana pređašnjeg” igra baroka i postmoderne, Mediterana i Evrope, „Baudolino” je priča o Vizantiji naspram Evrope, krstaša i ratova koji vode do obećanih carstava, što je drugo ime za utopiju.
Poslednji roman, „Tajanstveni plamen kraljice Loane”, sećanje je na 20. vek. Knjiga, strip, muzika sa gramofonskih ploča, ključni su elementi iz kojih Eko mozaički sklapa sliku prošlog veka, bliske istorije u kojoj su sakrivene razne, pojedinačne sudbine. Kada se šezdesetogodišnji junak probudi iz kome i sazna da pamti istoriju ovog sveta, ali da se ne seća sopstvenog života, sebe, svojih emocija, on kreće u potragu za svojim životom.Jedini trag i putokaz su mu knjige i stripovi iz detinjstva. Čitajući ih, njemu se polako vraćaju emocije, doživljene tada davno prilikom prvog čitanja.Prelomni politički događaji, društvene i kulturološke mene, proživljene i sagledane dečačkim očima, sada se oživljavaju, pomalo kritički, pomalo s željom da se u njima nađe pravi smisao.Ako smisla ima, on je u onom sećanju iz magle, još uvek nepokrenutom, neobasjanom plamenom. To je sećanje na prvu, pravu emociju.
Ovim svojim poslednjim romanom Eko kao da poručuje da su pročitane reči i sagledane slike, i impresije koje one izazivaju, put za pronalaženje smisla postojanja. Ideja o rekapitulaciji ljudske istorije kroz sliku i reč koju je Eko izvršio u svojim knjigama „Istorija lepote” i „Istorija ružnoće”, u ovom novom romanu koji po istom principu sadrži ilustracije iz knjiga i stripova preoblikovana je u rekapitulaciju jednog običnog ljudskog života kroz sliku i reč.
Nataša Anđelković
[objavljeno: 05/02/2009]
