Izvor: Blic, 20.Apr.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obećavam, neću više
Pre neki dan sam u Domu kulture „Grad“ u suroj postindustrijskoj zoni ispod Brankovog mosta, omladini okupljenoj oko jedne njihove inicijative pričao na zadatu temu „Kultura, umetnost, jedan jezik“. Kako me je bog dao, pokušavao sam i ovaj put da ne upadam u zamke opštih mesta, već da problematizujem ozbiljno pitanje.
Pošao sam od toga da je kultura sa svim svojim civilizatorskim humanizmom zapravo oblik borbe ljudskog roda za opstanak, jer bez zabrana koje propisuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve konfesije kao prečice ka moralnosti, ljudski rod se čuva od opšteg zverskog rasula. Rekoh da sam, razočaran, čak došao i do antropološkog pesimizma. Čovek je možda više zao nego dobar. To sam govorio tog lepog sunčanog dana, kada čak ni ovo postmostovlje nije bio toliko ružno, jer takvo kakvo je zaličilo mi je na Grinič Vilidž. Mladi su još nekako bili prolećno lepi, a ja se bez mnogo razloga poigrao mogućnošću da mislimo pesimistički.
Posle neuobičajenog broja pitanja u takvim okolnostima, dobio sam aplauz koji znam kad hoću da izazovem nekom nekonvencionalnom rečenicom. Sve je ponovo delovalo vedro, osunčano i optimistički.
Napravio sam nekoliko koraka, kad me je stigla jedna od lepih devojaka sa skupa i uplakana mi se obratila: „Zar ste toliko razočarani u ljudski rod! Šta ću ja sada da radim!" Šokiran ovom neočekivanom reakcijom mladog bića, počeo sam da je uveravam da ne mislim baš tako pesimistički. Da su to razmišljanja čoveka sa mnogo iskustva, i da nije sve tako crno... Gledala me je razrogačenim očima. Kao da ju je to malo ohrabrilo. Zahvalila je i otišla brišući suze.
Nastavio sam da hodam po proleću, ljut na sebe. Shvatio sam da se s mladima ne smem igrati. Traže oslonac, traže smisao života uprkos okolnostima, a ne efektne tlapnje. Ne smem radi nekog trenutnog efekta da tek tako, s rukama u džepovima, izgovaram nešto što te bezazlene mlade duše može uznemiriti, zbuniti, čak i poraziti.
Rekao sam sebi: „Nemoj to više raditi, matori!" Valjda i neću.
