Izvor: Politika, 14.Nov.2012, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama je iskonski dobar čovek
Kao Amerikanki, bez obzira na to koliko stvari loše stoje, mnogo mi je bolje nego ljudima koji žive u siromašnim zemljama
Specijalno za „Politiku”
Beč – Gostovanje Pati Smit na Vijenalu nije došlo spontano – američka pank i rok legenda je u Beč došla da predstavi film Džema Koena „Muzejski sati” čiji je jedan od producenata. Lepo iznenađenje došlo je u vidu „Večeri koja će se pamtiti” – koncertne/ književne večeri koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je Smit održala u bioskopu Metro sa stotinak gostiju u publici, među kojima smo se našli i mi. Dan kasnije Pati Smit će mi oduševljeno reći da je uzbuđena što je tu neko iz Srbije: „Jedan od mojih najbližih prijatelja je iz Beograda. Zahvaljujući njemu sam se vezala za ruske pisce, posebno za Bulgakova čiji me je roman „Majstor i Margarita” inspirisao za naslov novog albuma „Banga”. Napomenula je kako je u Beograd pre nekoliko godina došla da poseti svog dragog prijatelja Rejfa Fajnsa na snimanju njegovog filma „Koriolan”. „Beograd je veoma zanimljiv grad, ima neverovatnu energiju. Sećam se da sam otišla na izložbu u galeriju čijeg se imena ne sećam (Zvono, izložba Simonide Rajčević, prim. aut.) Tamo sam videla neke od najdivnijih Berouzovih crteža, ali i moje i radove Roberta Mejpeltorpa na platnima napravljenim od kesa za đubre.”
Dolazite iz Njujorka pogođenog uraganom „Sendi”...
Moj plan je bio da za svoje spisateljske poduhvate podignem kućicu na obali u mestu koje se zove Rokavej, svega jednu stanicu podzemnom železnicom udaljenom od Njujorka. Užasna poplava izazvana uraganom razorila je čitavu oblast. Da li možete da verujete da je moja kuća, koja je u stvari kolibica, preživela iako je čitava riva dugačka sedam milja totalno uništena. Za mene je to bila više depresivna neugodnost nego patnja zato što nisam nagrabusila kao većina ljudi. „Sendi” sam osetila tako što nisam imala grejanje, struju, telefon, vesti ni internet šest dana. Posle tri-četiri dana nisam imala ni hrane jer sam bila odsečena od sveta: javni prevoz nije funkcionisao, nije bilo taksija, ništa nije bilo otvoreno... Bila sam potpuno sama u svojoj kući sa pet mačaka. Moja ćerka i svi moji prijatelji su se nalazili sa druge strane reke, a veliki problem je i taj što je moja kompletna oprema koja je bila skladištena u jednom podrumu u Nju Džerziju, propala u poplavama.
Ipak ste stigli do Beča...
Do poslednjeg trenutka nisam znala da li ću moći da dođem i veoma sam sretna što sam tu. Sa druge strane mi je žao što sam otišla iz Njujorka pošto je mnogim ljudima potrebna pomoć. Situacija je veoma čupava jer uvek prvi nastradaju ljudi sa jako niskim primanjima. Ali pogođeni su i muzičari i umetnici koji sve što imaju – umetnička dela, opremu drže po podrumima ili skladištima na nivou ulice. Moram da podvučem kako ne želim da se predstavim kao neko ko je propatio jer nisam. Postoje ljudi koji su sve izgubili. Uz to ističem da mi je kao Amerikanki, bez obzira na to koliko stvari loše stoje, mnogo bolje nego ljudima koji žive u siromašnim zemljama a koje je uragan sravnio sa zemljom, na primer Haićanima.
Kako ste postali producentkinja „Muzejskih sati” Džema Koena?
Nisam glavni producent i moja uloga je u stvari jako mala. Džema poznajem dugo, od snimanja videa za pesmu REM-a „E-Bow the Letter” koju mi je Majkl Stajp posvetio i u kojoj se takođe čuje moj vokal. Džem je video sa nama snimao u Pragu – sećam se da smo zajedno otišli na grob Franca Kafke. Zbližili smo se i počeli da sarađujemo na nekoliko projekata. „Muzejski sati” bio je perfektan projekat, ne samo što je u pitanju Džemov film, nego što se njegova radnja odigrava u Beču koji je jedan od mojih omiljenih gradova. On nažalost nije mogao da dođe zato što mu se majka teško razbolela, tako da ga ja ovde zastupam. Film je divan, sjajno snimljen.
Od objavljivanja vaših memoara „Samo deca” šuška se o ekranizaciji romana.
Dobijam puno ponuda i imam izvanrednog scenaristu, ali oboje pauziramo jer sam prvo žrtvovala svoj novi roman zarad snimanja albuma, a sada kada sam ga snimila, moram na turneju. Previše sam umorna da bih razmišljala o filmu i zato će morati da sačeka. Ja sam u stvari napisala veoma kinematografsku knjigu da bi ljudi mogli da „gledaju” glavne junake kao na platnu. Sigurna sam da će film jednoga dana biti snimljen, a ja želim da bude kao, na primer, Džarmušov „Čudnije od raja” – veoma jednostavan ali estetski dobar.
Jedno vreme je kolala glasina da ste za glavne protagoniste želeli Roberta Patinsona i Kristen Stjuart, ali to je bila samo loša novinarska manipulacija?
Zaista imamo jezivo novinarstvo. U intervjuu jednom listu izjavila sam da bih najrađe za film izabrala nepoznate glumce i da mogu da zamislim Patinsona i Stjuart u glavnim ulogama, ali kao klince pre nego što su postali poznati. Oni su me na početku karijere, dok su još bili malčice stidljivi i nezgrapni, zaista podsećali na Roberta i mene kao dvadesetogodišnjake. Od te izjave je ispalo kao da snimanje filma počinje naredne nedelje i da su svi pregovori gotovi. Neprofesionalno novinarstvo delimično dugujemo internetu jer je ljudima prestalo da bude bitno da li je neka informacija tačna dok god naslovi privlače čitaoce. Izjavite nešto u jednom širem kontekstu, a novinari će to zloupotrebiti jer istrgnuta izjava zvuči provokativnije.
Kako nepogoda utiče na predsedničke izbore?
U vreme kriza, Amerikanci ne pokazuju želju za promenama. Drže se onoga ko je već tu, ko može da se snađe u situaciji, a ne nekoga ko bi morao da uči kako da se izbori sa izazovima. Gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, konzervativan republikanac, stao je uz Obamu, a treba reći da republikanska stranka nije ekološka stranka. Demokrate jesu, ali ih u Kongresu blokiraju republikanci. Blumberg je promenio kurs jer ovakva elementarna nepogoda nikada nije viđena u Njujorku i svestan je toga da će se, ukoliko se ovako nešto još jednom desi, čitav grad paralizovati. Iako Obama ne zastupa moje ideje, iako je militantniji nego što mi je drago, mislim da je iskonski dobar čovek.
Kako pokrenuti talas protesta koji zaista može promeniti ekološku situaciju?
Nekada su nas galvanizovale velike ideje, danas su to muzičke i filmske zvezde. Ljudi uopšte više nisu sposobni da se fokusiraju na jednu stvar. Svest o klimatskim promenama postoji već nekoliko decenija i mnoge aktivističke grupe i neki od političara dižu glas, ali još nema spremnost na žrtve. Džimi Karter je bio jedan od najboljih predsednika koje smo imali, ekološki svestan čovek. Zato i nije preživeo kao predsednik jer je tražio odricanja u korist očuvanja čovekove okoline. Smenio ga je Regan koji je rekao: „Kakve more žrtve! Kupi dva bicikla, tri automobila, troši na luksuz!” Ne da to želim, naprotiv, ali mislim da će biti potrebna mnogo gora vremenska nepogoda – zemljotres, uragan ili cunami neverovatnih razmera da bi se ljudi ponovo ujedinili. Višekancerogenih oboljenja, više bolesti izazvanih uništavanjem prirode...
A ljudi su blokirani i lenji – misle da je moć interneta jača nego oni sami. Imamo užasno jake vojske, vlade i korporacije, pa ipak – one su ništa bez ljudi. Ja razumem da je čoveku lako da se oseti bespomoćnim, ali na njima je da nauče da to nije tako. Gandi nam je pokazao da je moguće promeniti stvari. Ako fabrika baca otrov u reku, bojkotujte sve njene proizvode. To će možda koštati neke ljude posla, ali će naterati korporaciju da se ponaša drugačije. Ljudi samo moraju da se ujedine.
Marina Rihter
objavljeno: 14.11.2012.
