Izvor: Blic, 17.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oba oka razroka
Oba oka razroka
Koga još zbilja zanima izbor za pesmu Evrovizije? Samo još nas, nostalgičare, iz malih država kojima se Evropa nekada činila u isti mah jako blizu i sasvim daleko. U ona vremena kada je Evrovizija još uvek bila prestižno mesto, u onih petnaestak godina između 'Waterloo' i 'Insieme', između ABBA-e i Tota Kutunja, mislili smo o sebi kao o delu tog kontinenta, jer smo bili jedini iz socijalističkog lagera koji su se uopšte takmičili. Ne znam da li je postojala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Pesma Intervizije (Intervizija je bila međunarodno udruženje televizijskih stanica država Istoka), ali znam da sam ozbiljno patio što je Zdravko bio tek šesnaesti sa 'Gori vatra', a ni 'Pepel in kri' nisu se nešto pokazali.
Baš one godine kada je pobedio Toto Kutunjo sa pesmicom o ujedinjenoj Evropi ('Insieme, unite, unite Europe'), mi smo se odlučili za samoizolaciju. Taj, pod čijim smo se vođstvom ukrcali na brod za nigde, počivaće uskoro pod nekom požarevačkom lipom. I to znači da se jedan krug simoblički zatvorio: gde smo bili – nigde, šta smo radili – štošta.
U tom zatvorenom krugu, mi još uvek ne znamo gde smo, spolja ili unutra, zauvek pod lipom ili ipak sa tračkom nade. Svojim smo primitivizmom još jednom Evropi okrenuli leđa, pa makar to bila ista takva, kičasta i primitivna Evropa. I zašto? Zbog dve pesmice. Nekad je bila reč o društvenoj igri, sada su se dva oka u glavi zauvek posvađala zbog nešto lakih nota. Lično, siguran sam da ona crnogorska balavurdija po drugi put ne bi imala šta tražiti u izboru za kičericu godine. Ovi – 'naši' - bar su šarmantni. A Balkan će se ionako lomiti između hrvatske folk-papazijanije i bosanskog sentiša.
No, kao što reče slatka Seve, bar se koljemo oko pop pesmica.
Kakav civilizacijski skok!
Kako su nestali mamuti
Najveći masovni pomor posle mamuta doživeli su nedavno intelektualni džinovi. A velikani su o kraju mamuta mislili na sličan način kao o svom kraju. Kataklizmično: za ljude – potop, za mamute – ledeno doba. Ipak, ispostavilo se da nije tako. Bil Brajson, navodeći neke groteskne primere nestanka životinjskih i biljnih vrsta u poslednjih sedamdesetak godina, kaže: 'Niko ne zna koliko su zaista destruktivna ljudska bića, ali činjenica je da kud god smo se zaputili u poslednjih pedeset hiljada godina, životinje su bile sklone nestanku, često u zapanjujuće velikom broju'. Sve ukupno obe Amerike su ostale bez oko tri četvrtine svojih krupnih životinja od kada se pojavio čovek-lovac sa kopljem od kremena i smislom za organizaciju svoje horde. U Australiji je taj tip zbrisao 95 posto ove populacije.
Bilo kako bilo ispod sibirskih tajgi leži sto miliona mamutskih leševa koji čekaju da postanu nafta. Neki naučnici danas smatraju da ovome nije uzrok ledeno doba, nego neka vrsta pandemije. Drugi im odgovaraju da ni jedna pandemija nije uništila kompletne populacije.
Celu ovu diskusiju efektno nastavlja Tim Floneri, koji tvrdi: 'U Amerikama i Australiji (krupne) životinje verovatno nisu znale da beže'. E, neki od nas su naučili. Puna ih je Rusija, a ima ih i na egzotičnim ostrvima.
Izgleda da su naši gologuzi preci naoružani kopljima, mislili kako nama, svojim slikama i prilikama, da obezbede dovoljno čorbe od mamuta za njihove benzinske ljubimce, kojim mogu da stignu u svako ćoše planete, da bi tamo uništili i ona preostala, najsitnija stvorenja.
Da li su nama ostavili lakši deo posla? Ako uzmemo u obzir da, za razliku od njih, moramo češće da skenjavamo i jedni druge kako ne bi smo izneverili njihovu genetsku sliku i velika dela njihove nezasitosti i primitivizma, onda smo – egal, a možda i u prednosti; oni ipak nisu nasrtali na tako opasna stvorenja.
Staršno, brate, da se, i bez ledenog doba, smrzneš!
Pravila života
Minja Bogavac, 'Dragi tata', režija Boris Liješević,
produkcija JDP, scena 'Studio'
Naslov ovog komada zapravo je prva rečenica niza pisama jedne beogradske tinejdžerke svome ocu koji je, otišavši jednog jutra po cigarete, nestao. Zamišljeno pisanje pisma ocu koga nema, dramaturški je okvir priče o jednoj prosečno raspadnutoj beogradskoj porodici: majci koja se odala alkoholu i prostituciji, i njeno dvoje dece, sinu kriminalcu i narko-dileru i glavnoj junakinji, maloletnoj ćerki i njenoj potrazi za identitetom. Ona, to jest Mali, sa svojim drugom pokušava da odraste praćena dvema odrednicama, da ju je njen tata zvao muškim imenom, i da raste u senci svog 'uspešnog' brata.
Priča mlade spisateljice Minje Bogavac dalje prati hod po mukama odrastanja glavne junakinje, uključujući, naravno, i njenu i okolinu: druga lokalnog kriminalca, sponzoruše, poštara i prodavačicu kao predstavnike običnog sveta koji ne gleda samo svoja posla. Sve dalje o čemu je reč u ovom komadu, tipična je krimi-priča sa beogradskih ulica (i iz domaćih filmova) u kojoj je postignuta atmosfera uličnih pravila igre i života. U tom smislu reditelj Boris Liješević publiku vešto uvodi u atmosferu dima i baruta, te specifično beogradske vrste pozorišta, skoro materijalizovane u glumačkoj igri naročito Vanje Ejdus u glavnoj ulozi.
Međutim, priča Minje Bogavac, na kraju naglo skreće u melodramu, što onda iz drugog plana baca svetlo na nešto drugo. Mali i ostali junaci ulice jesu jasni likovi kojima se dešavaju istina, samo ružne stvari. Međutim, i pored činjenice da je to priča o Malom, čini se da je druga (zapostavljena) zlatna žica ovog komada lik majke koju je, da ne bude zabune, Cvijeta Mesić igrala nesumnjivo izražajno i vrlo uverljivo. Gubitak posla, muža, dece, ugleda... tragedija je opšteg karaktera sa njenim licem, koja bi, da je našla više prostora, ovoj inače ubedljivo realizovanoj priči, mogla udahnuti jedan nivo više.
