Izvor: Politika, 06.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O sili i narodu
U izdanju "Geopoetike" juče je izašao roman nobelovca Orhana Pamuka "Dževdet-beg i njegovi sinovi" u prevodu Envera Ibrahimkadića s turskog za srpsko izdanje. Ovo je prvi Pamukov roman, za koji je još u rukopisu dobio nagradu, i kojim je najavljen njegov izuzetni talenat. Knjiga je, prema rečima Vladislava Bajca, direktora "Geopoetike", čvrsta romaneskna saga-tvrđava o tri generacije jedne imućne istanbulske porodice, u vremenskom rasponu od 1908. do 1971, a sam je autor ovaj roman uporedio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Manovim "Budenbrokovima". Donosimo jedan, karakterističan odlomak iz romana, u redakcijskoj opremi.
"Dobro, veruješ li ti da će se sve rešiti zabranama i silom?" upita Muhtar-beg Refika.
"Svi znaju da je sila, ili surovost koju je država primenjivala, davala povoda putu našeg razvoja kroz istoriju", odgovorio je Refik.
"Ti si, dakle, na strani razvoja, čak i upotrebom državne sile?" upitao je.
"Zar to nije ono što se inače uvek primenjuje?" upita Refet-beg.
"Stani, stani! Neka odgovori mladić", reče Muhtar-beg. "Neka napokon kaže da je na strani upotrebe sile!"
Refik nije rekao da se zalaže za upotrebu sile, ali je shvatio da ne može da kaže ni da je sasvim protiv toga. Na to, osećajući da je primoran da ponavlja ono što su radili svi oni koji u ovakvim situacijama nisu mogli da donesu odluku i razmišljajući kako se našao u takvoj situaciji, poče izlagati ono što je znao o ulozi koju je u našoj istoriji igrala upotreba sile. Na jednoj strani je pričao o reformama Mahmuda II, a na drugoj je istraživao zašto se osećao tako prikleštenim.
"Ne može se opravdati ništa što se postiže bičevanjem ljudi", pomisli Refik, ali je opet mislio kako se ne može ni protiviti sili, koja, u principu, otvara put razvoju.
"Ali oni nemaju nameru da odustanu", opet je rekao Muhtar-beg. "Refet, hajde ti ispričaj ono, kako se zove... Ono što je urađeno u Adani da se nomadska plemena nasele na jednom mestu... Koliko ima godina... već sto godina žele da nomadska turkmenska plemena smeste da žive u kućama. Oni, međutim, žele da ostanu nomadi! Na kraju su ih silom, batinom negde naselili. Šta se desilo? Povećala se produktivnost! Poljoprivreda se razvila! Zemlja se razvila! Tamo se sada seje pamuk koji traži ceo svet! Da su se oni pitali, oni bi se odlučili za ono staro, zaostalo i bedno stanje... Eto, u tome je značaj sile!"
"Ali, tlačenjem ljudi ne može se postići prosvetljenost i napredak", rekao je Refik.
"Ah, sinko, ne mogu da razumem ove tvoje reči", reče Muhtar-beg osetivši zadovoljstvo osvete za sve ono što se nakupilo u toku svih dosadašnjih rasprava sa Refikom. Nasmeja se. "Šta je to što ti nazivaš prosvetljenošću? Prosperitet sam razumeo. Prosperitet je bitan. Neka država napreduje, samo da se okolina ne petlja u to što nazivaš prosvetljenošću. Neka ostane tama. Neka ostane tama, ali neka država napreduje, neka poljoprivreda napreduje, neka industrija napreduje. Inače se nikako neće napredovati, zar nije tako? Sve što je urađeno, urađeno je pomoću batine!" Videvši očajanje na Refikovom licu: "Možda sam te pogrešno shvatio. Možda se varam", reče. "Ali ovde ne može postojati ništa što dopušta da sve bude slobodno!"
Osećajući potrebu da se malopređašnji razgovor nastavi, kako bi se rešio ove zbunjenosti i uredio svoje misli, Refik upita:
"Dobro, a kako bi trebalo da bude? Kako se batinanjem narod može dovesti do prosvetljenosti? Ako želimo da u ovoj zemlji zasija svetlo razuma i promena, zar to ne želimo za narod?" Budući da mu niko nije odgovorio, ovoga puta gledajući Refet-bega u oči upita: "Zar, po vama, nije pogrešno da se narodu silom nameću promene i napredak? Možda naša istorija beleži promene koje su donesene primenom sile protiv naroda, ali ne moramo zato sada da opravdavamo upotrebu sile ove države..."
Okrećući se i prema Omeru, Refik je opet ponovio isto. Ali na njegovom licu nije uspeo da vidi ništa osim podrugljivog osmeha koji je imao i prilikom rasprava sa her Rudolfom. Na to se u njemu javila potištenost kakvu još nije osetio ni posle jedne rasprave, te poče da smišlja odgovore koje treba dati Muhtar-begu. Prvo: "Reći ću mu da nikada neću podržati neku ideju koja je protiv naroda, već za narod, ali silom. Ja ću mu onda reći da tako nešto ne može biti. A on će mi, sa uživanjem, prvo navesti primere iz istorije, a potom upitati kako ću sprovesti svoje projekte o razvoju sela. Ja ću mu reći da će to biti voljom parlamenta. A on će, smešeći se, meni reći kako narod nije izabrao parlament! I ja ću se na to zbuniti! Dobro, ko je u zabludi? Niko! On samo želi da mi dokaže kako nema ničeg lošeg u upotrebi sile protiv naroda. A ja mu se protivim! Rezultat? Svi iznose svoje mišljenje, on izgleda kao da je malo više u pravu. Razlog za to jesu ovi moji projekti. Međutim, ja sam ove projekte uradio da dođe prosvetljenost...
Ponovo se vratio na svoja razmišljanja od malopre: "A ja ću mu onda reći da narod treba da bira parlament. On će mi pak odgovoriti kako narod neće izabrati onoga ko mu je od koristi, nego onoga što mu baca prašinu u oči, a to je tačno. Kada bi se sada održali slobodni izbori, kad bi se dozvolilo drugim i nekim trećim partijama, sve hodže, hadžije i špekulanti ušli bi u parlament. Onda bi trebalo doneti zakone koji onemogućavaju da oni uđu u parlament: da se, na primer, vera ne može postići oruđem politike, da poslanici ne mogu biti bez fakulteta, da, zatim, ne mogu u parlament age i trgovci. Zatim bi trebalo da se narod obuči kako da izabere poštene ljude! Dalje?" Nasmeja se sam sebi. "Šta bi onda trebalo raditi", prošaputa. "Muhtar-beg nije u pravu. Ne može se reći ni da sam ja u pravu. Ali ja imam dobre namere. Ja želim nešto da uradim! Šta želim da uradim?" Sećajući se rasprave sa her Rudolfom pomislio je: "Želim da dovedem prosperitet".
Orhan Pamuk
[objavljeno: 06.07.2007.]
