Izvor: Blic, 08.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O razumevanju
O razumevanju
Razni smo ljudi, i različito razumevamo okolinu u kojoj živimo. Ima onih koji misle da neko ko ne razume nastavak narodnog veselja posle ubistva, ne razume Srbiju. Pa šta, jedan čovečiji život gore-dole, važno je da trube sviraju, da se peče meso i ljulja salce po stolovima. I u Riju, na karnevalu, uvek neko nastrada.
Ja, međutim, ne živim u Riju. I uopšte ne razumem neke vrste veselja.
Znači li to da ne razumem Srbiju?
Neće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << biti.
U Srbiji koju razumem i volim, ljudi umeju da budu skromni, a ne bahati, odgovorni, a ne osioni, vredni, a ne lenji. Takve ljude poznajem i volim. Neki od takvih vole trube i trubače. A neki vole tambure i tamburaše. A neki pak električne gitare. Ima i onih koji uopšte ne vole trubače, crveno meso i ubistva po narodnim veseljima. Takvi, misli neki političar koji će još koji mesec biti na funkciji, a posle će s njim biti ko-zna-šta, ne razumeju Srbiju.
Nije tačno.
Političar o kome je reč mogao bi, recimo, nauči da razume Srbiju koja misli da ubistvo nije normalna stvar, radilo se o premijeru, slučajnom prolazniku ili mladiću usred tuče. Taj bi morao da ćuti nad Srbijom koju ne razume; štaviše, taj bi imao da razmisli o tome da je neki njegov potčinjeni voleo da u punoletstvu 'radi' trafike, pa da mu ne dopusti da vodi ministarstvo važno za bezbednost građana. Morao bi da razmisli o čoveku koji je sudio ljudima zbog verbalnog delikta, a ne da ga postavlja na visoko mesto u pravosuđu. Jer, ima nas koji takvu Srbiju ne razumemo.
Ako već ne razume i ne voli normalnu Srbiju, mogao bi da oćuti svaku besmislenu demagošku parolu koja mu padne na pamet. Ne zbog sebe, nego zbog toga što je na takvom mestu. Kao privatna osoba može da voli šta hoće. Kao državni činovnik, ima da se pravi da razume civilno i normalno društvo. Makar ga i ne voleo.
Pogledaj dom, anđele
Sutra ujutro' reditelja Olega Novkovića
Zgusnute i sugestivne amosfere, sa likovima koji plene svojom sudbinskom jednostavnošću, ispod koje se nazire drama istorijskih lomova i gubitničkih ishoda, 'Sutra ujutro' (god. proizvodnje 2006. trajanje: 88 min.), pratili smo sa knedlom u grlu. Značajno obgaćenje novijeg srpskog filma u kojem prođe maltene i godina bez zamašnijeg dostignuća. Za razliku od prva dva filma u opusu Olega Novkovića, sapetih plakatski prepoznatljivim žanrovskim odrednicama, ovde je na podlozi inteligentnog i znalački postavljenog scenarija Milene Marković, dramske spisateljice i pesnikinje kakva se rađa jednom u desetak godina, kojoj dugujemo dijalog reske snage i priču u kojoj neumitno, bez krupnih reči, prepoznajemo otkucaje opšte životne drame na ovim prostorima.
Arhetipski motiv povratka domu svom. Posle dvanaest godina iznuđenog izgnanstva, Nele (Uliks Fehmiju) stiže tamo gde sve liči na isto a nije isto, i svi su prividno isti, samo što je osećanje bezizlaznosti i praznog hoda dominantnije no ikad. Junak zatiče roditelje (potresno ubedljivi Nada i Lazar Ristovski) i stare prijatelje, od kojih je jedan u grobu, devojku Sandru (Nada Šargin) sa kojom ga vezuju nekadašnje, zapretane strasti, koje će ponovo buknuti. Ali tu je i devojka koju je poveo iz Kanade da je oženi. Preveliko breme izbora. I ponovni odlazak. Krug se zatvorio.
Dramu koju kao da je život režirao (život ne režira, to svi znamo) Novković je ostvario gotovo besprekorno, rukopisom koji ispisuje mala video-kamera sa godaroviski pogođenim naglascima i vizuelnošću poludokumentarne fakture. Naraciju nekoliko puta preseče gorki, brehtovski song (stihovi Milene M.) a izvrstan izbor glumaca dao je svima da pokažu ono najbolje što srpsko glumište ima. Izdvojićemo ipak, izvrsnog Fehmijua (dobrodošao posle dvanaest godina odsustva), nadmoćnog Nebojšu Glogovca i fantastičnu sugestivnost Nade Šargin u ulozi Sandre. Njeno ostvarenje obavezuje sve one koji će je ubuduće birati. Unapred im zavidimo.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
