Izvor: Blic, 19.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O prokletstvu
O prokletstvu
Piter Šefer, 'Amadeus', režija Alisa Stojanović, produkcija BDP
Bez obzira na naslov i na činjenicu da se time direktno ukazuje na to o kome je reč, glavni junak Šeferovog komada 'Amadeus' ipak je Salijeri. Odnosno, Salijeri je istinski dramski junak čija se sudbina ogleda u totalnom prokletstvu. On je neko ko žudi za slavom, ko je postigao sve što se u ovozemaljskom životu može, više od bilo koga, slavljen je na najvišem mestu uz sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << počasti i najpriznatiji je živi dvorski umetnik svoga doba. A onda se niotkuda pojavljuje jedan nezreli mladić, po imenu Mocart, čiji ogroman talenat pre svih i jedino Salijeri uočava. Pitajući boga, kome u tom času objavljuje rat, zašto mu je dao sposobnost da jedino on uoči o kakvom geniju je reč, Salijeri poteže suštinsko pitanje percepcije umetnosti i njenog značaja.
Odnosno, odnosa genija i prosečnosti. To je mesto koje svojom izvrsno postavljenom igrom koja sve vreme efektno prati promene stanja, Predrag Ejdus prevodi u metaforu cele predstave bez obzira na to što je u njoj reč o Mocartovom geniju i njegovoj ličnosti. A ona je, kako je interpretira Gordan Kičić, plaha, nestalna, neumoljiva i krhka. Kičić, dakle, slika Amadeusa kao očekivano hirovitog umetnika, slično načinu na koji je predstavljen u čuvenom Formanovom filmu (uostalom, cela predstava prati ovaj slavni korelat), i to čini ubedljivo i konsekventno, pokazujući sposobnost transformacije u trenutku kada se privatni život ovog junaka ruši.
Povoljnom utisku o predstavi, čije su slabosti uglavnom formalne prirode, naročito doprinosi igra Pavla Pekića u ulozi Jozefa Drugog, mecene dvojice umetnika. Vredi još istaći muzičke varijacije kompozitora Ivana Brkljačića, kao i citat epohe u kostimima Zore Mojsilović.
Naš Nil Armstrong
Voze se poslanici u skupštinu. To košta. Uvek je i koštalo; i onda kada su dolazili u Beograd fijakerima. Samo ovi današnji kao da za svaki dolazak osapunjaju i zamore po dva lipicanera dok ne krepaju. A onda naplate troškove da bi za sledeće zasedanje kupili dva nova grla, još skupocenija i još brža. Šta da se radi, brzina je danas presudna. Mada svoja grla na zasedanjima ne troše, grla pod sobom prosto satiru. Zato im je i cena neuporedivo veća.
Jedan moj prijatelj je izračunao da je naš šampion u ostvarivanju putnih troškova zapravo istovremeno drugi i treći čovek koji je stigao na Mesec i odande se uspešno vratio. Bila bi to svetski važna vest da trka u vasionskim programima nije okončana pre završetka hladnog rata. Ali mi ni o jednom ni o drugom, izgleda, nemamo pojma. Berlinski plot je pao tamo njima, a mi se, što reče Miloš Obrenović, 'u selevačke jebačine ne mešamo'.
Naša skupština je naša stvar, i ako liči na svaki drugi naš vašar, i treba da liči, jer su vašari kod nas nepravedno zapostavljeni. Uništeni šarenim pijacama i kineskom robom. Toliko naša skupština i vašari liče da se neki pitaju imamo li mi državu uopšte.
Da države nema, potvrdio je partijski šef onog našeg poslanika-selenita, koji je izjavio da se astronomskim dnevnicama finansira demokratija na Kosovu. Kao da država nema drugi način da pomaže kosovske Srbe nego to radi preko poslaničkih dnevnica. A izgleda da nema.
Državu svuda čine njene institucije (zdravstvo, školstvo, sudstvo, vojska, kultura…) koje treba da su čvrsto uređene i trajno koncipirane, nezavisne od stranačkih mandata. Ali kod nas se te institucije prekrajaju uvek sa dolaskom nove stranke na vlast. Tako stranke preuzimaju funkcije države i postaju država sama. Zato i ne znamo gde su nam granice (geografske, ljudske, profesionalne), da li je Kosovo Srbija, da li imamo vojsku spremnu da nas brani i od kolike sile. Ne znamo koliko je udaljen Mesec, da li je Darvin naučno opovrgnut, niti kako da čuvamo Rembranta, Rubensa, Velaskeza i ostale pastorčiće velike evropske kulture koji su, sa ko zna kakvim cirkusom, osvanuli na našem vašaru.
Upotreba talenta
Prošlog četvrtka, silom prilika, započeli smo priču o jednom od mogućih pristupa vrednovanju nečijeg, bilo čijeg, rada u okvirima popularne muzike, posebno srpskog rokenrola. Sasvim je moguće da već sama ideja razmatranja ovakve teme deluje sumanuto, ali ako smo već počeli – da završimo. Najpre, kritički pristup treba, suprotno opštem mišljenju, da bude temeljen na toleranciji. U suprotnom, sve se svodi na lični marketing kritičara i tu se završava, jedva prevazilazeći najniži mogući nivo, koji ćemo, u cilju pojednostavljenja komunikacije, nazvati nivoom Internet foruma. Ključ prepoznavanja vrednosti sastoji se iz dva dela: prepoznavanja talenta, a zatim i, daleko bitnije, procene upotrebe talenta. Sramno traćenje dara, kakvom svedočimo svakodnevno, automatski spušta muziku, bilo kom žanru da pripada, do samog dna i nos autora i/ili izvođača zariva duboko u mulj. S druge strane, svakom, pa i najodvratnijem plivaču kroz muzičke virove treba dati priliku da učini nešto dobro, umesto nipodaštavanja napamet, na osnovu prethodnih zlodela.
Tako je, recimo, upravo u ovoj kolumni, klasični otpadak kao što je Regina, u trenutku nadahnuća vezanog za album kome sam u međuvremenu zaboravio ime, dobio nekoliko, u tom trenutku zasluženih, pohvalnih rečenica. Nadahnuće je, kad ga već pominjem – ako ste u stanju da ga identifukujete - glavni faktor izdvajanja dela koje zaslužuje pažnju. Sledeći faktor je stepen posvećenosti, zatim dolaze odvažnost, doslednost i slično. Konačno, vrednovanje se izvodi uvek u odgovarajućem kontekstu, što znači da se laki pop ne suprotstavlja težim žanrovima, jer to ne samo da ukida ideju pravde – koja se, kao što je poznato, ne traži, već stvara - nego i smisla.
