Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O pristojnosti ...
Ko je umetnički u pravu – to ni sam Bog ni ministar kulture ne znaju. Još manje Ivan i Kokan. Publika je verovatno najbliža istini jer, ako se ne varam, za nju se predstava i pravi
Nije srećan čovek koji ima sve što hoće, nego čovek koji ne želi ono što nema. Već trideset godina učim da u umetnosti nema apsolutnih istina. Na razne sam se načine zajedno s generacijama mladih borio da opstanu sloboda duha i pravo na različitost. Oba su glavna aktera rasprave, koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ovih dana vodi po novinama, ponikli u DADOV-u i što polemiku u startu čini suvišnom, jer duh DADOV-a o kome decenijama pričamo, daje nam obavezu da budemo, pre svega, pristojni i nesporazume koje imamo rešimo uz čašicu razgovora u pozorišnom klubu. Svojim umetničkim i profesionalnim angažmanom, Ivan i Kokan pokazali su da iz istih uslova mogu da se razvijaju različite poetike, ali su obojica ostali „dadovci”, što znači samosvesni i slobodnog duha.
Nemam pretenziju da budem objektivan, jer sam, živeći među umetnicima, naučio da to nije potpuno moguće. Ko radi u pozorištu radi to zato što to voli, a ne zato što je to mesto na kome će najlakše i najbrže doći do novca i slave. U pozorištu i pozorištima oduvek se više radilo i radi o ljubavi, nego o moći. I kao i u životu, neki se ljudi više ili manje vole, neki su bolji a neki ne, neki prave bolje a neki uspešnije predstave i tako taj naš život na daskama teče. Ali, oduvek se poštovao integritet kolega.Anegdotama i onim drugim manje smešnim pričama, mesto je bilo u klubu.
Svako od tih ljudi, pored profesionalnog života, ima i lični koji deli sa roditeljima, ženom, partnerom, decom, prijateljima. I zato je kritika umetničkog čina pristojna i legitimna i punopravni odgovor struke na umetnikovo delo. Diskusija o „Kosi” počela je na stranama „Politike” ne od kritike predstave, jer gospodin Medenica još od 90-ih godina prošlog veka nije kritičar vašeg lista. On i sam u svom tekstu kaže: „U ovom tekstu pokušaću da budem drveni advokat anonimnom uličnom buntovniku, da objasnim kako bi, na osnovu samo nekih teza, mogla da se brani tvrdnja da je duh projekta „Kosa” Ateljea 212 – kako same predstave tako i produkcionih uslova i reklamne kampanje koji su je pratili – zaista palanački.” I zato kao prijatelj i kao čovek koji radi u pozorištu pa je time i deo pozorišne javnosti, pišem ovo pismo. Zato što je pristojnost nekako nestala iz naših života i novina, a pristojno je podržati svog prijatelja.
O Kokanu Mladenoviću se kroz „duhovite” opaske u tekstovima govorilo kao o Nišliji (što on uz još pola miliona ljudi jeste), uz njegovo su ime korišćene različite primedbe od kojih su mnoge mogle biti pristojne a nisu. I nije samo Kokan Mladenović bio tema, već su se inicirane „Kosom” kroz tekstove pojavljivale i priče, kvalifikacije, mišljenja i o drugim pozorišnim ljudima. I to je u redu. U pozorištu je uopšte sve u redu. U redu je zato da dodam i da kroz sale pojedinih beogradskih pozorišta duva promaja, a da u salama nema nikoga da nazebe. Da se pojedine predstave prave da bi se prigodnim prilikama jedanput izvele i zanavek zaboravile. Da nam deca rastu „otrovana” navijačkim pesmama i rijaliti šou nekulturom. Da za sve to vreme neko puni salu jednog od najuglednijih beogradskih pozorišta, „palanački” mameći reklamama po celom gradu. Da „palanački” govori protiv rata i besmisla i da to pri tom neko dolazi i da gleda.
Kao što rekoh, ko je umetnički u pravu – to ni sam Bog ni ministar kulture ne znaju. Još manje Ivan i Kokan. Publika je verovatno najbliža istini jer, ako se ne varam, za nju se predstava i pravi. Zato o tome nemam prava ni volje da govorim. Ali ovde se i ne radi o pozorišnom, a kako vreme prolazi, čini mi se, niti o bilo kakvom drugom, ukusu.
Da se razumemo, nije ovo prvi put da direktor pozorišta režira predstavu. Isto kao što nije prvi put da je direktor iskoristio pravo da nekome pošalje kartu, a nekome ne. Priznaću vam svoj veliki greh, i ja to radim za svaku premijeru. Takođe, priznaću vam da sam za dobrih godinu i po dana od kada je DADOV gradska ustanova kulture, bio pozvan protokolarno samo od strane Igora Bojovića na bilo koji kulturni događaj u gradu. Zato delimično razumem kako se Ivan oseća iako njega nisu zvali samo na jednu premijeru.
Ja nisam kritičar pa ne mogu da je ocenjujem, ali jedan sam od 10.000 ljudi koji su „Kosu” gledali... – do kraja. A bilo je mnogo predstava na koje se nisu vraćali sa pauze. I neka je. Jer u pozorištu je, kao retko gde, dozvoljeno da se greši, da se luta, da se proba, da se rizikuje, pa zašto onda ne bi bilo dozvoljeno i da se bude uspešan.
Kao pozorišni čovek i prijatelj Kokana Mladenovića, svestan sam, kao i on, da već desetak godina jedna glasnija, ali ne brojnija, grupa pozorišnih stvaralaca i kritičara, podržava određeni umetnički koncept. I to je u redu. Ali, pristojno je da kažemo da postoji i ona tiha, a moguće je i brojnija grupa pozorišnih stvaralaca, koja na sceni iznosi svoje, na užas mnogih, drugačije viđenje pozorišta. Pristojno je da svako kaže svoje mišljenje, da ga saslušamo i da ne promenimo svoje mišljenje samo zato što su glasniji glasni. Mi smo u DADOV-u i do sada radili tako. I zato i trajemo.
Autor je direktor Omladinskog pozorišta DADOV
Vladimir Mijović
[objavljeno: 15.05.2010.]
