Izvor: B92, 26.Jan.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O mrtvima...
Roterdam, petak 25. januar
"Stigao sam ovde pre dva dana. Smešten sam u hotel koji ima samo nepušačke sobe. Zapalio sam, platio kaznu 175 evra i zatim sam izbačen iz hotela tako da spavam ovde u foajeu Sinerame."
-nastavak avantura Kobajši Masahira, filmmejkera u žiži.
Jutrošnja projekcija filma Čovek koji hoda po snegu (Aruku-hito) bila je prilka da Masahiro Kobajaši otkrije svoju intimnu stranu.
Pored ispovesti o problemima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koje je imao u vezi nepoštovanja ugostiteljskih pravila, ispričao je dosta ličnih detalja koji su našli svoje mesto u samom filmu.
Izvanredni Ken Ogata (najpoznatija uloga u zapadnom filmu bila je u Mišimi Pola Šredera), veteran japnskog pozorišta i filma prihvatio je ulogu tvrdoglavog udovca po scenariju starom 20 godina, posle više ponuđenih Kobajašijevih ideja koje je redom odbijao. Ironija je u tome što je Ogata insistirao da igra glavnu ulogu u Kobajašijevom četvrtom dugometražnom filmu pošto je u trećem igrao sporednu.
Kako kaže Kobajaši, kada je snimanje počelo u njemu se probudio gnevni tridesetogodišnjak kakav je on bio kada je započeo prvobitno pisanje scenarija, te se filmski set pretvorio u poprište profesionalnog nadmetanja ali i inaćenja i sitničarenja svojstvenog stvarnim porodicama.
Mlađi članovi ekipu su imali svoje ideje kako bi trebao da se razvija odnos i kako da izgledaju svađe između dva udovčeva sina tako da nije stigao da uživa u procesu snimanja.
Jedan od trikova koje je primenjivao bio je da kameru postavi potpuno suprotno od Ogatinih zahteva da bi ga iznervirao.
Iako su imali ideju da braću tumače Ogatini sinovi, obojica su to odbila.
Ovaj film je označio Kobajašijev odmak od čisto žanrovskih filmova i pokušaj da stekne lični autorski izraz, pošto je po sopstvenom priznanju tada dovoljno ovladao medijumom filma.
Kobajašijev najnoviji film Preporod (Ai no yokan), autorski je put u drugu krajnost, ne sam što se vratio svojoj prvoj inspiraciji, francuskom filmu, to jest Roberu Bresonu i njegovom transcedentalnom stilu (po Polu Šrederu), autor igra i glavnu ulogu.
Insistiranje na repetitivnim detaljima svakodnevnog života, koje filmske likove u glavi publike pretvaraju u platno za projektovanje sopstvenih emocija, prikrivanjem lica ženskog lika koja glavu, u očaju svo vreme drži usmerenu ka tlu, priprema je za kulminaciju u ovom slučaju-intelektualnom i formalističkom pristupu koji misteriju postojanja dovodi do maksimuma (Šreder; Ibid).
Uprkos rešetanju koje trpi Šrederova centralna teza, činjenica je da je ovaj pristup filmu redak i efektan, nazovimo ga ovom prilikom "bresonovski stil” lako prepoznatljiv iako nepopularan jer zahteva maksimalno angažovanje bioskopskog gledaoca kao učesnika u stvaranju iskustva filmske projekcije; to jest prema Mak Luanu ukoliko se ne projektuje film je samo "plastična traka”.
Kasni filmovi Erika Romera a naročito Manuela de Oliveira su najbolji dokaz za to.
Preporod za temu ima gubitak deteta. Dvoje glavnih aktera povezani su incidentom. Kobajaši igra oca žrtve dok je sjajna Vatanabe Makiko majka ubice.
Tako se juče završila omiljena interna zabava novinara i gostiju: "prepoznaj programski lajtmotiv".
Ista tema obrađena je u drugom (od četiri) filmu Juje Išija: Buntovnik, Đirova ljubav (Hangyaku Jiro no koi) i korejskom Tajnu svetlost sunca (Miryang).
Išijev Điro je mnogo jednostavniji i zato efektniji film od sjajno režiranog ali komplikovanog i predugog Of Monster Mode.
Dakle, jučerašnja dilema da li je Juja Iši zaslužio da se sa četiri filma nađe u ovogodišnjem programu razrešena je bez sumnje, u njegovu (i selektorovu) korist.
Korejski film Li Čang Donga, za koji je neko u katalogu bez ikakvog razloga napisao "bresonovski” takođe ima problem nezadovoljavajuće završnice tj. otvorenog kraja, međutim besprekorni tehnički kvalitet i sjajna gluma Džeon Do-Jeon koja je za ulogu udovice koji sin biva kidnapovan i ubijen, dobila nagradu za najbolju glumicu u Kanu, dopuštaju vam uživanje u filmu uprkos pomenutom problemu.
Posle tri filma koji se bave najtežom porodičnom tragedijom, filmofilska potreba za bioskopskim uživanjem zadovoljena je španskim hit hororom REC.
U njemu niko ne umire, (čak ni jedino dete) uprkos rekordnim količinama prosute "crvene boje” (Godar), ali svi likovi završe zaraženi virusom ala 28 Dana kasnije (Deni Bojl). Ironično ali istinito! O samom filmu više za nekoliko dana u okviru teme Roterdamerung.
Posle jučerašnje pohvale festivalu, konačno i jedna kritika. Ko je dozvolio da cena piva ove godine bude 2,20 evra, ista kao i u skupljim kafanama Amsterdama i Haga?
Pročitajte više o ovoj temi: Jakuze, glumice, kiborzi
