Izvor: Blic, 11.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O ljubavi i umiranju
O ljubavi i umiranju
Reditelj Dejan Mijač korača obodom scene. Zastaje, zagleda delimično postavljenu scenografiju za predstavu 'Banat' Uglješe Šajtinca, čija je premijera planirana za 29. januar. Treba intervenisati, kaže, oko terase u levom delu scene da glumci (Dubravka Kovijanić, Milutin Milošević, Nikola Rakočević, Petar Benčina, Jelena Petrović, Nenad Ćirić i Srđan Timarov) ne bi imali problema prilikom nekih scenskih radnji.
'Radnja komada odvija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se u banatskom selu tokom Drugog svetskog rata, od njegovog početka do kraja', priča za 'Blic' reditelj Dejan Mijač. 'Ovo je svojevrsna balada o izgubljenoj tišini, slutnja o nemogućoj ljubavi, drama o ljubavi i smrti. Ofanzive su miljama daleko od tog mesta i od junaka, ali je smrt užasno blizu. Psihološki i kontekstualno, i ne samo tako, prepoznatljiva situacija iz našeg neposrednog iskustva. Vreme u kome je zaborav jedna od dominanti, vreme u kome smo preko televizije i medija saznavali da tamo na hiljade ljudi gine i (ne)svesnost da to što tamo gledaš može za čas da ti bane za vrat i ščepa te. ‘Banat’ je priča o susretu ljubavi i umiranja, idejnim matricama ta dva dijametralna ali fundamentalna životna plana.'
Na sceni Dobrivoj (Nikola Rakočević) i Đurđa (Jelena Petrović), brat i sestra, razgovaraju s knedlom u grlu u dvorištu, ubrzo postaje jasno, tuđe kuće. 'Ja sam čula da su tebi naredili to što si čuo (da uradi popis švapskih kuća i imovine - prim. nov.) pa sam ‘tela da pitam, da l’ je to neko drugi mogao da radi, ne ti. Sramota je... Čula sam da ima neki’ što su već odredili sebi u koju će se švapsku kuću useliti. Ti, valjda, nisi među njima?', zabrinuto pita Đurđa. Reditelj vraća repliku, treba se posebno pozabaviti intoniranjem reči sramota i u celoj sceni naglasiti osudu brata koja ne isključuje ljubav prema njemu.
'Zanimljiv lik, tim pre što mi je blizak po godinama a različit po shvatanjima', kaže za 'Blic' mladi glumac Nikola Rakočević. 'Određuje ga to što je na selu, što je mnogo radio za male nadnice i velikog gazdu, a onda uz pomoć politike i pištolja krenuo da, zavisno iz kog ugla gledate, ostvaruje pravdu, obrće situaciju u svoju korist, profitira.' Nameštajući štrikani šal (kostimograf je Maja Mirković) Jelena dodaje: 'Ono što određuje sve likove pa i moju Đurđu jeste život u ratnim okolnostima u kojima, hteo ne hteo, prerano prestaješ biti mlad, prinuđen si da prerano očvrsneš, ogrubiš.'
Reditelj na scenu poziva Svetislava, glavnog junaka i daje mu par indikacija. Tumači ga Milutin Milošević koji za 'Blic' kaže: 'Svetislav je veliki ljubitelj američkog filma. Zanesenjak, pokušava da pretvori život u film, a u ratnim je okolnostima, okružen je krvlju, suzama, očajem. Ali to je njegov izbor. Paralelni svet ili, da kažemo, virtuelna stvarnost, ni danas nije strana kao izlaz, nekakvo rešenje.'
Mijač vraća na scenu Dobrivoja i Đurđu. Traži od Jelene (Đurđa) da drugačije 'oboji repliku'. Kad su odlazile, Švabe su stalno govorile: 'Mi ostajemo ovde' i 'Vratićemo se!'. Mijač traži da bude jasnije da je jedno od centralnih pitanja upravo to - šta ako se vrate?
'Svet ima svoje apsurde koji nisu samo unutar čoveka nego često dolaze spolja, kao sudbina koja te zadesi', kaže za 'Blic' Dejan Mijač. 'Šta pojedinac može u datom trenutku? Može - ako živi iole budno, otvorenih čula i ima iole pameti - da ne propušta simptome, da prepozna zlo u nastajanju i da mu se odupre.'
Neki glumci sede u bifeu i čekaju da ih reditelj pozove. Jedan od njih je i Nenad Ćirić. O svojoj ulozi za 'Blic' kaže:
'Igram Jozefa Volfa, starijeg nesrećnog čoveka, oca banatske švapske porodice kome je supruga nastradala radeći na jednoj poljoprivrednoj mašini. Volf je teškoj depresiji. Sa sinovima skoro da i ne razgovara. On je čovek koji je popucao od tegobe, muke, nesreće... Šta s tim, s takvima? Moj junak kaže: ‘Ja pasem svoje parče ledine i čekam da me sopstveni zalogaj zadavi.’'
'Osim sučeljavanja i pretapanja ta dva plana, ljubavi i smrti, za ovaj komad bitno je i to što se na neki način poigravamo s melodramom protresajući je', kaže Dejan Mijač. 'Mnogo toga oko nas je u tom, manje ili više otkrivenom, mejnstrimu (holinvudske) melodrame. Naime, ovo što doživljavamo, percipiramo kao svet prepun kiča a melodrama, u svom negativnom vidu, jeste jedan od najizrazitijih oblika kiča. Zamena za pravu emociju, za duhovni život. Surogat. Mnogo toga ima što je čak direktno i otvoreno glupo a doživljava se kao senzacija prvog reda. Zašto čovek gleda ‘Velikog brata’? Zato što je reč o pomami za surogatima života. Zato nastojimo da melodrama dezavuiše samu sebe, da samu sebe dovede u pitanje, da izazove otpor i da zaljulja temelje pomame za surogatima.'
Tanja Nježić
