Izvor: B92, 23.Nov.2010, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O dokolici: Zamka genija FL Rajta
O ljubavi, braku, deci, ubistvu, vinu, porodici, o mnogim bitnim i nebitnim stvarima.
Kada se istroše velike životne priče poput ratova, srpskih i tuđih drama, jedna od retkih tema o kojoj jedan pisac može da piše je dosada. Novi roman Smilje Stefanović Pregel, Zamka genija Frenka Lojda Rajta, objavljen 2009. u izdanju Derete, pametno je predstavio tradicionalnu refleksiju što je, u rečniku pop kulture, eufemizam za dosadu. Odmah po objavljivanju, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovaj roman ušao je u uži izbor za nagradu „Isidora Sekulić".
Tipično za savremeni roman i ovaj nosi pompezan naslov, koji iza sebe, netipčno, krije nepompezan sadržaj – zapis Amerikanca srpskog porekla, dok boravi u staroj prerijskoj kući, o najrazličitijim stvarima koje mu padaju na pamet. Teme se nižu se bez posebnog reda; svi događaji, koji se u romanu spominju, davno su se odigrali. Na prvi pogled smisao pisanja predstavlja razgovor sa samim sobom tj. sa imaginarnim likom Oliverom.
„Pisac se ne rađa već se stvara; tačnije, pisac sebe stvara", citat američke spisateljice Ejn Rend na početku knjige slaže se sa nedostatkom stila i svedenošću rečenice, a naročito sa rušenjem iluzije svaki put kada se spomene ime Oliver. Taj lik iz mašte, Oliver, može biti bilo ko, ali mi bismo voleli da mislimo da je to onaj Oliver iz Pesme o Rolandu, Rolandov najbolji prijatelj i jedan od Šarlemanjovih vitezova. Svakao da glavni lik nije Roland; on je parodija na Rolanda, njegova suprotnost naročito sa stanovišta lenčarenja u ’spooky’ kući.
Iako današnji pisci negoduju kada se stave u određeni teorijski okvir, nemoguće je izbeći činjenicu da je roman Smilje Stefanović Pregel predstavnik esejističkog romana, u kojem se, grubo rečeno, mnogo priča a ništa ne kaže. Glavni lik se, kao što esej nalaže, ne poziva na naučne činjenice, već koristi svoje iskustvo, tačnije svoju maštu. Tako nastaje lik Olivera, čija je funkcija da približi ili „sažvaće" čitaocu shvatanja glavnog lika.
Spisateljica polazi od Montenjovog eseja o dokolici – mašta u dokolici stvara fanstastična bića. Pošto se dosađuje, glavni lik svoj običan život oneobičava tako što zamišlja triler priče koje su se odigrale u kući čiji je stanovnik. Misterija građevine i njenih bivših stanara stoji kao kontrast sadašnjem stanaru, jednom sitnom advokatu. Za razliku od srpskog provincijalca koji jedva čeka da prošeta Knez Mihaljovom, glavni junak napuša Njujork i odlazi, ni manje ni više, u Virdžiniju. Beg od grada kao od zaraze u prirodu gde se vreme provodi ’pričanjem priča’ podvučen je vezom sa Dekameronom preko kućnog ljubimca, mačka, koji nosi ime autora ovog dela - Bokača.
Nakon mnogih stranica o ovome ili onome, čitalac se zapita - ko je uopšte Frenk Lojd Rajt po kome knjiga nosi naziv? Američki arhitekta s kraja XIX i početkom XX veka, poznat je po tome što je bio jedan od utemeljivača craftsman stila, koji se u knjizi toliko puta spominje. Projekat kuće u kojoj glavni lik boravi, sadrži sve elemente ovog pokreta – spoj prirode i unutrašnjosti, jednostavnosti i klasike. Meditacija iz prerijske kuće, u stvari, je tipična pozicija za izlaganje o različitim temama – to je locus amonos, a u knjizi se karakteriše kao raj. Na prvim stranicama i na koricama knjige stoji ’tizer’ rečenica, „Kao i svaki raj, i ovaj je imao svoje aveti, Olivere". Tu se nalazi i smisao naslova – raj stare kuće je zamka u koju upada svaki čovek koji počne da živi u njoj. Ona nosi misterioznu atmosferu prispitivanja sebe. „Ne znam, ali znam da iako je forma Rajtovom rukom zauvek oslobođena, oni koji u okviru nje nastavljaju da žive – uhvaćeni su i dalje kao u zamku".
Iza životne priče jednog Srbina sa američkim imenom, koji ni po čemu ne iskače iz opisa mediokriteta, krije se potreba za slobodnim vremenom i mogućnošću da se dosađuje. Zamak u dolini Šenandoa je idealno mesto za jednog njujorškog advokata sa srpskim genima da preispita svoje poteze, poreklo, prirodu, istoriju svog društva. Refleksija o životu i razgovor sa imaginarnim Oliverom čini srž romana. Kada razmatranje nestane, nestaje i Oliver. Upravo na tom mestu počinje prava fikcija, umetnuta novela, i završava se nakon par stranica. Tu se nalazi paradoks modernog romana – prava književnost je maksimalno svedena, ostale su samo misli nekih tamo ljudi.
