Izvor: Blic, 11.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi šou
Novi šou
Situacija u kojoj se već neko vreme nalazi Bajaga sa svojim Instruktorima negde je između spavanja na lovorikama i neprekidnog izazova čije suviše otvoreno prihvatanje bi, u zavisnosti od ugla posmaranja i ličnih simpatija, istovremeno moglo predstavljati manifestaciju odvažnosti i nesigurnosti. Zato nije lako načiniti izbor i zato su albumi od 'Muzike na struju' naovamo, što je kulminiralo na prethodnoj ploči, ponekad zvučali tako neodlučno i dezorijentisano. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Na novom albumu 'Šou počinje u ponoć' (PGP RTS) uspostavljen je neoporedivo funkcionalniji balans, a njegovi potencijali prostiru se preko čitave do sada osvojene pozitivne geografske teritorije: od osećajnih balada i bazičnog pauer popa, preko naglašeno vedrih prizvuka na ivici gega i dečje muzike, do otvorenog prelaženja na teren narodne, odnosno staro/novogradske pesme.
Ovo poslednje nametnulo se kao, u samom startu ne previše popularno, ali logično rešenje, obzirom da se na vrhu među Bajaginim hitovima nalazi 'Moji su drugovi' – upravo hibrid raznorodnih uticaja, sa osnovnim emocijama koje nemaju mnogo veze sa duhom rokenrola, ali imaju sa univerzalno primenjivim emocijama. 'Šou počinje u ponoć' ima, dakle, sve što bi jedan pristojan meinstrim album trebalo da sadrži: neobavezne, ali veoma efektne uvodne numere ('Kap po kap' i posebno 'Fanki taksi'), dragocen ukras sa snažnim hit potencijalom u vidu jedne stvari Žike Milenkovića ('Pod jasenom'), neočekivanog, ali dobrodošlog gosta u neobičnoj numeri (Vida Pavlović, 'Padaj kišo keve ti'), obradu sa simboličnim 'all together now' tekstom ('Pesma slobode' Boba Marlija) i naslovnu kompoziciju koja takav teret može da izdrži.
Beverli Hils u Kragujevcu
Pre neki dan sretnem mog školskog druga Ćelu, nosi seme za štiglice.'Gde si', pitam. 'Gde si ', pita on. 'Šta radiš?', kažem.'Šta ima?', odgovara. 'Dobro sam', velim.'Jebi ga, i ja', kaže. Vidim da se ne slušamo. Za rastanak ga, reda radi, pitam jel još uvek stanuje na Poljančetu pored naše škole. 'Aha', kaže, 'golubovi mi još uvek sleću na nju, nikako da završe osmoljetku', naceri se a onda dodade:'A to nije više poljanče, sad je to Beverli hils!'
'Koji Beverli hils?' pitam u čudu. 'Kad si zadnji put prolazio tamo', zapita Ćela. 'Pre par meseci', rekoh. 'Kasno!', odseče on. 'Kako kasno', pitam. 'Tako, sad to nije više ono. Kad si bio da si bio, sada je kasno. Ode sir u govna'. 'Ne razumem', kažem. 'A šta ima da se razume; došli ljudi sa buldožerima i poizvaljivali one straćare sa poljančeta. Sada su tu nikle četiri ogromne vile sa bazenima poređanim kao stepenice, mogao bi iz jednog u drugi da silaziš, samo kad bi znao da ideš po vodi. Sada su tamo te četiri vile i mi u vagon kućama što smo tu smešteni preko socijalnog i po zakonu iz 1949.'
A onda kao da se priseti nečega, zlurado se nasmeja: 'Al’ nije to ništa. Najgore je prošao Koreja, što ga sad zovu Osvald, njemu jedan sa vilom ušao u plac, dvorište mu došlo ko rupa na dvocevki. Golubi mu sleću kroz odžak; tako im lakše'.
Pitam ga da li su te vile podigli ljudi iz kraja. 'Jok', odgovara, 'koj zna koji su. Klinci ih zovu – Kvarteti!' Kažem da je to verovatno zato što ih ima četiri, kao četiri muzičara. 'Jok', odvrati Ćela podsmešljivo, 'kvarteti su zato što su sa kućama izašli na ceo kvart'. Meni nešto neugodno, ispao sam naivan. Ćela to vidi, pa će: 'Za te muzičare kvartete ne znam, mi kad smo svirali svadbe, nismo se brojali i bez obzira kolko nas ima zvali smo se – banda!'
