Izvor: Politika, 28.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi sistem, nove ideje
Komunizam je u nekom smislu stvorio raj za pisce – biti književnik značilo je imati određeni status i prestiž
INTERVJU
Endru Baruh Vahtel, profesor slovenskih jezika i književnosti na Nortvestern univerzitetu u Ilinoisu, bio je gost ovogodišnjeg međunarodnog Beogradskog sajma knjiga, gde je predstavio svoju knjigu "Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma, uloga pisca u Istočnoj Evropi", koju su u prevodu Ivana Radosavljevića objavili "Stubovi kulture". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ova knjiga rezultat je terenskih istraživanja u zemljama Istočnog bloka, koji je dobio podršku Nacionalnog saveta za evroazijska i istočnoevropska istraživanja u okviru donacije "Title VIII" američkog Ministarstva spoljnih poslova. Vahtel uređuje ediciju posvećenu prevodima savremene istočnoevropske književnosti u okviru izdavačke kuće "Northwestern University Press".
● Tvrdite da u Istočnoj Evropi više neće biti pisaca tipa Solženjicina i Kundere. Zašto?
– Neće ih biti u smislu položaja koji bi zauzeli u društvu, a ne u pogledu talenta i uticaja na okolinu. Mi želimo da mislimo da sve zavisi od talenta, ali mnogo toga zavisi od sredine u kojoj pisac živi. Svuda u Istočnoj Evropi vladao je sistem, koga ljudi često nisu ni bili svesni, i u kojem je pisac mogao imati mnogo više uticaja nego igde u svetu. Komunistički sistem je u nekom smislu stvorio raj za pisce – biti književnik značilo je imati određeni status i prestiž, samim tim što se smatralo da literatura saopštava istine i ukazuje na važne pojave u društvu. Na Zapadu smo znali za Solženjicina, Šimborsku, Kunderu, oni su u svoje vreme bili glas naroda. Ali više neće biti pisaca kakav je, na primer, Kundera jer više ne postoji sistem u kojem je on stasao kao književnik. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka postala je uočljiva fragmentacija auditorijuma, unutar i izvan zemalja Istočne Evrope, i piscima je postalo teško da zadrže prvobitni položaj. Kada je sistem nestao, pisci u Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Poljskoj i drugim zemljama Istočnog bloka morali su da se prilagode promenama kako bi zadržali pažnju društva.
● Kako razumete koherentnost Istočne Evrope? Jer, komunizam u Jugoslaviji, na primer, prilično se razlikovao od ostalog dela ovog bloka?
– Među zemljama Istočnog bloka postojale su velike društvene i ekonomske razlike, ali u kulturološkom smislu razlike su bile manje. Postojalo je to opšte mesto, i u Rusiji, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Jugoslaviji da književnost treba da bude angažovana u posebnom smislu otkrivanja istine. To se odnosilo na državne pisce, kao i na disidente. Saglasnost je postojala i u pogledu popularne literature kojoj je pripisivan loš kvalitet. Niko nije prevodio, na primer, Stivena Kinga. Za zapadne zemlje to je neshvatljivo.
● Kako je taj status pisaca u komunizmu uticao na sam kvalitet literature?
– Mislim da položaj i povlastice nisu imali veze sa kvalitetom dela nekog autora. U nekom smislu bilo je lakše biti pisac u komunizmu, a bilo je i više književnika, dobrih i loših. Kada neko ne može da živi od pisanja, kao sada, to znači da ne može ni da utroši toliko vremena za pisanje. I onda će i kvalitet biti lošiji. Pisac više ne zna za koga piše, kada izgubi jedinstveni auditorijum i određeni kontekst.
● Kako se pozicija pisca menja u tranziciji?
– Posle promene sistema, pisci su pronašli nove ideje kako bi pronašli mesto za sebe. Upoređujući mnoštvo rukopisa iz različitih zemalja Istočnog bloka, uočio sam nekoliko tipova pisanja, koji su stvoreni nezavisno u različitim zemljama. Tako sam sa timom saradnika imenovao šest strategija, mada smo ih uočili i više. Ti novi modeli, kojima se pisci prilagođavaju promenama u društvu, imaju svoja ograničenja, ali i nove mogućnosti. Prvo smo uočili neknjiževne strategije, pisci su postali novinari ili političari, preobražavajući jedan kulturni kapital u drugi. Kod Vaclava Havela to je bilo uspešno, dok je Eduard Limonov bio katastrofalan političar. Jedna od novih književnih strategija bila je napisati roman o promenama u društvu, zatim pisati o svojoj naciji, na šire nacionalistički ili šovinistički način, ili pisati u stilu novog kosmopolitizma. Najinteresantniji su pisci koji koriste popularnu kulturu Zapada, koji pokušavaju da nacionalizuju i tumače popularnu kulturu za svoju sredinu. To čine Boris Akunjin i Aleksandra Marinjina. Postoji i strategija – napisati nostalgični roman o komunizmu.
● Sa kojim promenama se sreće kultura uopšte u doba postkomunizma?
– Period krize u Istočnoj Evropi je završen, sa izuzetkom Srbije koja kasni u tranziciji. U drugim zemljama, u početku su naglo opali tiraži, kao i kupovina knjiga, društvo je prestalo da bude "književnocentrično". Svaki pisac je morao da pronađe svoju "ciljnu grupu" za koju će pisati. Ali, ta društva su sada uravnotežena i više ulažu u kulturu.
● Vaša prethodna knjiga govorila je o raspadu jugoslovenske ideje u književnosti Srba, Hrvata i Slovenaca?
– Reč je o raspadu književnosti kao mikrokosmosa u Istočnoj Evropi uopšte. Sada ne bi trebalo da postoje barijere koje su ranije postojale. Na Beogradskom sajmu knjiga nisam primetio, u Hrvatskoj nagrađeni, roman mog prijatelja Igora Štiksa. Činjenica je da Srbi manje čitaju hrvatsku ili bosansku književnost od američke ili neke druge. Ovdašnji izdavači će se teško odlučiti da objave knjige iz Slovenije, jer će čitaoci pre kupiti knjigu nekog autora iz Šri Lanke, na primer. Ali, u izvesnom smislu zadržala se jugoslovenska ideja u književnosti. Napisao sam članak o naslednicima Danila Kiša u postjugoslovenskoj književnosti. U Americi živi Aleksandar Saša Hemon, Bosanac koji piše na engleskom i u stilu Kiša; u Sloveniji je to Drago Jančar, kod Basare primećujem nešto od Kiša, i kod Muharema Bazdulja iz BiH. Ali, taj uticaj Kiša ili Andrića biće u postjugoslovenskim zemljama sve manje primetan.
Marina Vulićević
[objavljeno: 28.12.2006.]
