Izvor: Blic, 11.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi prostori
Novi prostori
Galerija RTS; Strategie Art
Galerija RTS doživljava svoj praktično drugi početak, budući da je, po osnivanju, jedno vreme tavorila. Aktuelna izložba značajnog umetnika druge polovine 20. veka, Aleksandra Tomaševića, zaista, uliva nadu da će u ovom prostoru i ubuduće biti postavki koje će donekle ublažiti, već duže vreme, više nego primetan i samo donekle nužan 'izgon' dela modernih stvaralaca iz muzejskih izložbenih sala. Publika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa radošću odgovara na ovaj susret sa delima Aleksandra Tomaševića, koji je za života izlagao svega tri puta samostalno. Istoričar umetnosti Nikola Kusovac napravio je izbor radova uglavnom iz privatnih kolekcija, pruživši presek kroz opus umetnika koji se razvijao od ranih radova na klasične teme, preko enformela do temeljnog građenja i, najzad, osvajanja geometrijske apstrakcije 'čiju je suštinu definisao kao simbol', a u koju je, na najvišem nivou, utkao vrednosti iz tradicije. Istoričar umetnosti Katarina Ambrozić u jednom od tekstova objavljenih u novoj knjizi 'Tajanstva umetnosti' (IK 'Clio') beleži daleke ‘57. godine, da u njegovim slikama 'obične stvari žive neobičan život'.
Simbole će posetioci takođe novije galerije 'Strategie Art' pronaći i na slikama naših savremenika Sava Pekovića i Aleksandra Đurića, mahom one koji evociraju more i mornare, jedra i jedrilice, katarke i užad... Publika se i njih uželela, a, izgleda, i oni publike i prostora u kojem mogu slobodno da plove, pa njihov dijalog odražava i radost zajedničkog pojavljivanja. Predstavljaju nam slike_arhiva, rađene za ovu priliku i na temu Mediterana, a u okviru svojih ličnih poetika.
Bez obzira na to što iznenađenja izostaju, reč je o do sada najkvalitetnijoj izložbi u ovom prostoru.
Pozorišne tajne
Luc Hibner, 'Greta', režija Boris Liješević, Produkcija Srpsko narodno pozorište Novi Sad
Komad savremenog austrijskog pisca Luca Hibnera nije dijalog sa tradicijom kako bi se, s obzirom na njegov naslov, moglo pomisliti. 'Greta str. 89' jeste jedna stranica iz Geteovog 'Fausta', ono mesto kada Greta, nakon što se srela sa Faustom, konstatuje zagušljivost svoje životne sredine. Hibnerov komad čini nekoliko zasebnih i nezavisnih celina koje objedinjuje jedna rečenica, pisac, naime, prati tok proba predstave 'Faust' iz različitih uglova. Konkretno, reč je o varijacijama zajedničkog mesta, u ovom slučaju razgovora reditelja i glumice i načinu savladavanja i usvajanja jedne scene iz Geteovog dela. Najpre je to mladi reditelj i iskusna glumica koja zapravo vodi probe, drugi put reč je o reditelju naklonjenom tekstu koji i ne primećuje interpretaciju, treći kada reditelj u penziji i mlada glumica probaju dve sasvim različite stvari iako izgovaraju isti tekst, i tako redom. Ovaj komad, dakle, tematski je precizno definisan i na neki način teško prelazi uske okvire tajni pozorišnog zanata.
Međutim, na tom mestu leži njegova početna prednost koju će razni reditelji ostvarivati i koristiti na razne načine, a glumci uvek na isti: da se poigravaju.
Tako je činilo i dvoje aktera ove predstave Jasna Đuričić i Boris Isaković. Njihova 'Greta' nepretenciozno je pitko delo u kome je reč, naravno sa puno ironije, o upućivanju publike u tajne samog pozorišta, o ulozi tog osnovnog pozorišnog para, glumca i reditelja, koji zajedno, međusobno se urnišući, tragaju za onim što je možda moglo biti u glavi pisca. Kada je Jasna Đuričić, u ulogama nekoliko glumica, nakon početne prenaglašenosti ušla u ritam koji je sve vreme držao njen partner Boris Isaković, kao reditelj početnik, narator, pozorišni vuk, ili avangardni tumač dramskih tekstova, predstava 'Greta' postala je duhovito pozorišno ostvarenje koje nakon svega obezbeđuje i dozu intelektualne zapitanosti. Rediteljskom intervencijom Borisa Liješevića i dodavanjem još jedne ravni, ranjivosti pozorišnog procesa a ne samo glumca, predstava 'Greta' postaje priča ne samo o pozorištu već i o stvaralaštvu uopšte čija je jedina slabost dramaturška nepreciznost redosleda segmenta ove 'probe uživo'.
Puk
(Petko Vojnić Purčar, Ljubavi Blanke Kolak, Petko studio..., 2005)
Posle Drugog svetskog rata, dok pobeđeni svet (sistem vrednosti) još uvek nije zamenjen novim, junakinja romana, Blanka, samo je naivna devojčica ('neispisana tablica') koja deli ukus (zanos i zablude) vladajuće većine. Njena udaja za majora, nastojanje da se 'dočepa asfalta', kao i pohađanje kursa za fotografe, nepogrešivi su pokazatelji menjanja trendova koji su, posle 'vrijemena oficira', diktirali preseljenje iz sela u grad, a zatim i tzv. emancipaciju žena. Dok je beskarakterna junakinja odraz nacije (kao mase koja ne zna da li je jugoslovenska, srpska ili hrvatska), njen ('ljubavni') život je ogledalo političke istorije, pune grotesknih preokreta; Blankini 'partneri', od supruga Pavla ('apostola' socijalizma), preko okorelog bludnika Bomberga (oličenja 'zapadnih vetrova') do saradnika Domoljuba (znaka snaženja nacionalizma), predstavnici su ideologija koje zavode potkupljivu gomilu.
Pošto je, posle mnogih hvatanja za (pogrešnu) slamku, dospela na psihijatriju, Blanka je samo prividno (slobodoumna) opozicija (građanskoj) većini; njena samoća i čežnja za holivudskim razvojem događaja uobičajene su u društvu (i čovečanstvu) razbijenom na otuđene pojedince. Iako često i surovo varana, ona nije nevina žrtva, već, od početka pritajeno nečista i sklona perverziji, ledena prostitutka koja ne zna za ljubav, već samo za kratkoročne i prilično jeftine interese; pri tom se 'žilav i otporan ovdašnji pučki duh', simbolično predstavljen u divljačkom svadbenom veselju, uopšte ne menja, a Blankina sudbina je, ispunjena umetničkom karijerom u Njujorku, njegov odgovarajući izraz.
Purčar se temom, načinom i ciljem pripovedanja suprotstavlja ukusu (navikama, pa i interesovanjima) savremenog (obrazovanog) čitaoca i rizikuje da zvuči zastarelo i prevaziđeno.
