Izvor: Blic, 28.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi pozorišni vetrovi
Novi pozorišni vetrovi
Mlada beogradska rediteljka Milica Kralj uspešno je postavila na sceni ono što je bilo više nego teško učiniti scenski mogućim. Reč je o predstavi 'Bedni Ljudi' F. M. Dostojevskog, za koju je dramatizaciju radila Gorica Popović. O tome kako se odlučila da radi baš taj tekst ona kaže: 'Bio je izazov postaviti na scenu ono što je niz reditelja odbio da radi. Tokom rada niko nas nije uznemiravao nekim idejama ili predlozima, jednostavno ostavili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su nas da na miru probamo, da se igramo. Na početku rada nismo najjasnije znali šta hoćemo, ali smo tačno znali šta nećemo. A nismo hteli patetiku. To smo uspeli zahvaljući pre svega glumcima Banetu Zeremskom i Tanji Divnić koji su znali da se igraju. A toga danas nema mnogo u pozorištu.
To je konstacija illi optužba? - Nikada nisam gubila veru u pozorište, samo sam se razočarala u pozorište kao instituciju, odnosno u ljude koji su se uvukli u pozorište. To je jedan začarni krug ljudi koji se drži i koji se međusobno pomaže i jako je teško ući unutra. Nama je jedan stari profesor na nekom predavanju rekao, vi ste svi imali izgrađen sistem vrednosti, znali ste ko najbolje igra lastiš, znali ste ko najbolje igra klikere, i dalje to znate ali znate i ko danas igra klikere. Znači, ja znam ko je talentovan sa moje klase, ko ima šta da kaže.
Kako vidite to što treba da dođe, koje je boje taj novi vetar čiji ste deo?
- Ne znam da li sam ja taj novi vetar pozorišta, ali ako išta znam to je da je ova predstava iznedrila nekoliko novih mladih ljudi. Tu pre svega mislim na Aleksandra Kostića koji je pisao muziku i Milicu Bajić koja je radila scenorafiju. To su mladi ljudi koji nisu imali šansu do sada da rade u pozorištu, i ja sam, kao mlad reditelj, namerno htela da angažujem mlade ljude, da ne kalkulišem. Jedan projekat ne može da propadne ako neko u njemu ima neku šansu. To znači, mogla je ova predstava da propadne potpuno, ali ako je u njoj blesnula Milica Bajić, to je nešto dragoceno što će ostati u pozorištu.
Kave su šanse vaše generacije da se izbori sa tim kalkulantskim duhom?- Slabe. Nisama spremna na to. Uvek ću se pre družiti u bifeu pozorišta sa mojim Miletom električarem, nego sa nekim koga ne uvažavam, kako bih dobila režiju. Znam da to nije dobro, ali nije dobro ni sedeti s đavolom zbog jedne režije više. U vreme kada sam radila 'Silviju', ovde u Ateljeu, bila sam naivna i verovala da od kvaliteta toga kako radite zavisi vaš dalji posao. Ali ne. Ima puno ljudi koji primaju platu da bi dolazili u pozorište i gledali predstave, ali oni to ne čine. Mrzi ih. Ili misle da ne treba da dolaze ako je radio mlad reditelj.
Verujem da vas svi pitaju kako ste podneli roditelja glumca iza sebe, međutim, kako je to kad je tata veliki glumac?
- Pored tate, i moja mama je takođe glumica. Međutim, Pera je imao sreće. Mama nije, ona se posvetila porodici. Tako da sam ja rasla između ta dva raspoloženja. Osim što je veliki glumac Pera je jako veliki čovek i ja ga doživljavam kao prijatelja, iako to nije uvek moguće. Moji roditelji su oboje glumci, a glumci su velika deca tako da im ja nekada dođem roditelj a nekada dete. Međutim, iza mene pre stoje neki drugi ljudi a ne Pera Kralj. Jer, da stoji ne bih čekala tri i po godine na prvu režiju.
Koji je to način na koji bi po vašem mišljenju trebalo više raditi kako bi se nešto značajno desilo u pozorištu?
- Ludi koji rade u pozorištu treba pod hitno da počnu da rizikuju. Rizik ne podrazumeva velika materijalna sredstva, ne podrazumeva rešavanje ne zanm kakvih političkih problema, ali podrazumeva nove ljude u pozorištu u svakom smislu. Ž. Jovanović
