Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novac svakome
Šezdesetšestogodišnji Gec Volfgang Verner, između ostalog i profesor preduzetništva na Institutu za tehnologiju u Karlsrueu, preneo je na jednu dobrotvornu fondaciju, čije ime za sada ostaje nepoznato, svoje totalno vlasništvo nad lancem drogerija DM (Drogerie Markt) koji je osnovao daleke 1973, a u čijem sastavu je danas, sa 34.000 zaposlenih, 2.200 filijala u Nemačkoj, Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Godišnji promet ove firme iznosi gotovo pet milijardi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evra, a njena ukupna novčana vrednost nešto je veća od milijarde.
Ove sedmice, u evropskim medijima, tačnije srednjoevropskim, Gec Verner je, bez sumnje, glavni junak. Vest o njegovom dobročinstvu – koju, uzgred budi rečeno, američki mediji nisu objavili – razgalila je, u neuporedivoj većini, i sve one koji od tog njegovog dobročinstva neće imati nikakve neposredne koristi. Najpre zato što je njegov postupak krajnje neuobičajen, mogli bismo reći i sasvim iracionalan u svetu u kojem se racio potvrđuje pre svega u opravdanju akumulacije kapitala to jest akumulacije moći. Zatim, i zato što ovaj usamljenički gest, bez presedana u našoj evropskoj savremenosti, otvara mogućnost za jednu novu naviku onima koji imaju stotinu, hiljadu ili, čak, milion puta više od onoga što im je potrebno.
Vernerov čin nije tek reklamni hir jednog prebogatog čoveka kome će i posle samoinicijativnog razvlašćenja na jednom mestu, ostati još puno u vlasništvu na drugom. Ustupanje dobrotvornom fondu poseda od milijardu evra, akt je koji, kod ovog, sada bivšeg, veleposednika, proishodi iz onoga što uobičajeno nazivamo „životnom filozofijom”. Naime, već godinama, ovaj stručnjak za preduzetništvo propagira specifičan humanistički odnos prema privatnom vlasništvu, novcu i onima kojima je uskraćen za osnovne životne potrebe.
Prvo što je Gec Verner izjavio kad je ustupio svoje vlasništvo nad lancem drogerija, bilo je da je to učinio zarad svoje slobode. U toj izjavi, posle izuzetnog moralnog čina, sadržana je ona mudrost koja vrhuni u svim velikim etičkim sistemima od Kine i Indije preko stare Grčke pa sve do egzistencijalizma, hrišćanskog personalizma i dekonstruktivizma, a to je da svet postojanja počinje tamo gde prestaje svet posedovanja. Svet slobode počinje tamo gde prestaje svet prinude.
U brojnim intervjuima u poslednjih pet godina, od skorašnjeg u dnevniku Frankfurter Allgemeine Zeitung do onog za nedeljnik Spiegel u novembru 2005, Verner tvrdi da je suština društvenog problema u tome što su rad i zarada u korelaciji. Kad se zarađivanje razluči od rada, i rad od zarađivanja, onda će problem biti rešen, kaže on. Čovek danas, gotovo uvek, radi da bi zaradio za život, dakle, da bi „ostvario prihod”, a ne da bi stekao specifično životno iskustvo. Čovek, danas, uglavnom radi ono što mu se nudi, a ne ono što bi sam želeo. Rad bi, međutim, trebalo da bude dobrovoljan, a ne prinudan (pod pritiskom strepnje za egzistenciju): rad kao izvor ili izraz zadovoljstva; rad kao izabrani način života. Kako je to moguće? Svako, bez obzira na društveni status i uzrast, od novorođenčeta do starca, od prosjaka do multimilionera, trebalo bi da ima obezbeđen svakomesečni prihod od 1.000 evra, smatra Verner.
Ovu ideju o bezuslovnom osnovnom primanju od 1.000 evra za svakog (pre svetske ekonomske krize govorio je o 1.200 evra, a danas – o svoti između 800 i 1.000 evra), Verner razvija odavno, a u koautorstvu sa Adrijene Geler objavio je, neposredno pred ustupanje firme DM, i knjigu pod naslovom „Hiljadu evra svakom”.
„Nije sramota obogatiti se, sramota je umreti bogat”, poznati je američki slogan, svojstven i hajdelberžaninu Gecu Verneru. Taj slogan, s jedne strane, potvrđuje uslove tržišne utakmice i liberalnog društva, a s druge koriguje nepravednost tih, upravo „rđavih, ali najboljih mogućih uslova” za privređivanje u savremenom društvu. Ako prekomerno zaradiš, a ne uskraćuje ti se pravo da to legalno i postigneš, onda, ipak, moraš imati na umu da je u taj tvoj posed uložen ogroman i nedovoljno plaćen trud drugih. Barem na kraju svog života, trebalo bi da vratiš taj dug. To je sada stvar individualnog morala, ali bi jednog dana moglo postati i zakonski opštevažeći akt – da će doći vreme ostvarenja te ideje, koautor knjige „Hiljadu evra svakome” u to ne sumnja.
Poklonivši dobrotvornom fondu svoju firmu od milion evra, Verner je svojih sedam potomaka lišio nasleđa u istom iznosu. U vezi s tim, izrekao je sledeće: „Deca imaju pravo na povoljan početni položaj u životu, ali ne i na to da njima i njihovim potomcima preci obezbede doživotno blagostanje”. Ove reči čoveka ukazuju na suštinski problem naše civilizacije, a to je upravo pravo prenosa celokupne imovine s kolena na koleno.
Evroatlantska civilizacija, prema čijim uzusima se upravljaju i snažne dalekoistočne ekonomije i kulture, bazira se na varvarskom načelu nasleđa. Taj fundamentalni princip nepravde koji leži u biti zapadnoevropskog, ali i svetskog, zakonodavstva, čuva u sebi nepojamni tabu miropomazaništva.
Ne propagirajući nikakvu ideologiju, nego ishodeći iz uporednog sagledavanja iskustva onog prebogatog i onog siromašnog čoveka, Verner izvodi zaključak da se povoljna početna pozicija mora obezbediti svakome. Niko, naime, ne bi trebalo da radi da bi imao za život. Doduše, Verner se za primenu ovog principa još zalaže u granicama nemačke države.
Ozakonjivanjem obaveze osnovne plate za svakog, čovek bi najzad od drugog počeo da se razlikuje prema tome kako raspolaže svojom slobodom, a ne prema tome kako raspolaže svojim imanjem.
Zlatko Paković
objavljeno: 21/08/2010
