Izvor: B92, 26.Mar.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova Stradija
Autor: Svetislav Basara
Režija i adaptacija: Kokan Mladenović
Scenografija: Marija Kalabić
Dramaturg: Branislava Ilić
Koreografija: Mojca Horvat
Kostimograf: Bojana Nikitović
Kompozitor: Marko Grubić
Glumci: Aleksandar Srećković, Miodrag Krivokapić, Marko Nikolić, Branko Jerinić, Lepomir Ivković, Ljiljana Blagojević, Nela Mihajlović, Bojana Bambić, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ivan Zekić, Miloš Đorđević, Radmila Živković, Nebojša Kundačina i mnogi drugi.
Ako se osvrnete oko sebe videćete Novu Stradiju, ako uključite televizor, pogledate vesti illi Narodnu skupštinu, suočićete se sa Novom Stradijom. Ako živite u Srbiji, znaćete nepogrešivo o kakvoj Stradiji je reč – o onoj koju je pre oko celog veka veoma precizno opisao Radoje Domanović, a koja se u međuvremenu, nažalost, nimalo nije promenila.
Ukoliko odete u Narodno pozorište, moći ćete da pogledate sve aspekte naše Nove Stradije, koje su predstavljene na toliko živopisan i kreativan način, da ćete verovatno nekoliko sledećih dana evocirati neke od zadivljujućih scena i razmišljati o njima. Jer, komad je, zaista, prava eksplozija kreativnosti i dinamike.
Ova oštra satira srpske političke scene i društva ostavlja gledaoce u potpunom čudu i sluđenosti nakon završetka, jer smo, svakako, bili nespremni za toliku količinu neverovatnih i autentičnih scena, skoro sasvim netipičnih za srpsko pozorište.
Koreografija je izuzetna, kao i velika glumačka ekipa, koja se bezrezervno trudi da nam dočara prošlost i sadašnjost Nove Stradije.
Sve pohvale i Svetislavu Basari, koji nam je tragikomičnim tekstom prepunim igre reči omogućio da se smejemo iz minuta u minut.
Tihon Bardak, praunuk velikog stradiotskog pisca, koga glumi Aleksandar Srećković, dolazi u svoju dedovinu, junačku apsolutističku republiku Stradiju, da poljubi tlo svojih predaka i napiše knjigu o toj veličanstvenoj zemlji. Suočen sa stradiotskim temperamentom i sistemom, Tihon prolazi kroz razne nemile i sulude situacije.
Nova Stradija koju će Tihon upoznati iz časa u čas smanjuje ili povećava granice svoje teritorije, kao i status – od apsolutističkog, preko demokratskog, pa do monarhije.
Stradioti i Stradiotkinje prolaze kroz razna euforična stanja vojevanja i veselja, i u potpunoj poslušnosti slede svog vođu, demokratski izabranog Boga.
Crkvena ateistička vlast, okićena zlatnim kajlama u svojoj grotesknoj formi predstavlja uniju sa policijom i jedna je od najupečatljivijih scena ovog komada.
Takođe su živopisni i članovi ANUSA (Akademije nauke i umetnosti Stradije), sa bradama do zemlje i sijalicama na glavi, koji beznadežno čekaju da se izlegne troglavi orao kao nacionalni simbol Stradije.
Pije se hakija, problemi se rešavaju korupcijom, u skupštini bez opozicije zakoni se usvajaju na brzinu, jer sledi važna utakmica, dok sveprisutni neprijatelji smanjuju teritoriju sve više i više.
Veliki Vođa-Bog donosi odluku da, ukoliko se Stradija toliko smanji, postaće crna rupa, koja će konačno usisati i ostale države i tako će Stradija zavladati svetom.
U poslednjoj sceni komada, kada se Stradija svela na samo jedno domaćinstvo, tajna policija vrši evakuaciju iz podruma i vešeraja, vrši se odbrana muškatli, a preostalo ljudstvo se jedinstveno sakuplja oko Vođe.
Šačica najkorumpiranijih ljudi na vlasti simbolično se odvaja od sluđene raje, koja, ostavljena na cedilu, najpre stidljivo, a zatim na sav glas, peva počasnu himnu o Velikoj Novoj Stradiji.
Ovu duboka i neiscrpna satirična analiza našeg sistema nije za one koji su osetljivi na glupost, ludost i vulgarnost naših Stradiota. Međutim, kao dostojan omaž Radoju Domanoviću, ona je i više nego uspela, jar sadrži sve suštinske elemente naše kolektivne psihe, koja se, nažalost, ne menja kroz vekove.
Tragičan je, međutim, trenutak spoznaje, kada se upale svetla, a smeh splasne, da smo se smejali sebi samima.
