Izvor: Politika, 04.Jan.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nostalgija u međuprostoru
Privlače me pomalo nesigurni ljudi, pa i junaci romana, kaže Tatjana Simonović Ovaskainen, pijanistkinja i autorka knjige „Purpurno jagnje”
Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je zbirku priča Tatjane Simonović Ovaskainen „Purpurno jagnje”, autorke koja nam je poznata i kao vrsna pijanistkinja, a koja se odnedavno oprobala i u umetnosti crteža. Njene nove priče vrlo su lične, satkane od prizora porodičnog života, uspomena iz detinjstva, od svakodnevnih i onih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << velikih životnih impresija o ljudima i događajima.
– Krenula sam od ličnog, od porodičnog, ali sasvim spontano sam stigla do veoma udaljenih sfera. Tako sam sažimajući utiske i najranija sećanja iz detinjstva došla do vremenskog prostranstva u kome mogu da kažem da sam pronašla izgubljeno vreme. To iskustvo mi je najdraže u stvaralačkom činu: klupko koje se samo odmotava, priča koja počinje „sama da se piše”. Zaključci koje nisam mogla da pretpostavim kad sam počela sa pisanjem, likovi čiji su se karakteri sami nametali i brusili. Bol koji je, menjajući se, postao deo tkiva mojih junaka... kaže Tatjana Simonović Ovaskainen, dodajući:
– Ljudi su ti koji na živote mojih junaka ostavljaju trag. Trag se preinačuje u nama i postaje veći, drugačiji, snažniji, postaje deo naše ličnosti. Često sam bila zanesena nesrećom nekih junaka–junakinja s kojima sam zajednički patila njihove praznine i neuspehe...
Muzika i u ovoj knjizi ima važno mesto, kao što je ima i u životu. Međutim, kako izgleda život umetnika klasične muzike danas, pitamo našu sagovornicu.
– Muzika ima ogroman uticaj na moj život. Mogu slobodno da kažem da je muzika savršeno ustrojstvo kosmosa. Kad bi samo planeta i ovaj svet mogli da funkcionišu kao što unutrašnji muzički parametri harmonično utiču jedni na druge: ritam određuje melodiju, harmonija čini melodiju raznolikijom i sve je to u određenoj formi, bez težine materijalnog sveta... Nažalost, život klasičnog muzičara nema nikakve veze sa muzikom, naprotiv... Suviše je povezan sa ljudskim udruživanjima, kupoprodajnim odnosima... I ne samo to. Veoma je loše što se u medijima i u školama nedovoljno promoviše klasična muzika. Verujem da bismo mogli da budemo malo bolji ljudi kada bi više naših sugrađana naučilo da sluša i razume tu muziku. A pošto je muzika potpuno apstraktna umetnost, nije lako naučiti slušati je i razumeti je, sa učenjem se počinje u detinjstvu – objašnjava Tatjana Simonović uz napomenu da život klasičnog muzičara danas, najkraće rečeno, izgleda autsajderski i autistično:
– Sviramo sami sebi, sviramo besplatno, ni prijatelji ne dolaze da nas slušaju. Dok vežbamo, sviramo komšijama. Njima posebno hvala! Međutim, ipak ne prestajemo... To je kao neki svetački zadatak ili misija – ostati veran sebi i umetnosti.
Veze sa inostranstvom poseban su segment u pričama knjige „Purpurno jagnje”, a ti odnosi aktiviraju motive nostalgije, ali i bega.
– Dok sam živela u Danskoj idealizovala sam Beograd. Sad kad sam tu, prilično sam se povukla iz gradskog života, pa sanjarim o Kopenhagenu... U tom međuprostoru ima mesta za nostalgiju. Mislim da je važno otisnuti se i živeti neko vreme u drugoj kulturi, nije dovoljno samo putovati. Život u stranoj zemlji utiče na to da se naše viđenje sveta ozbiljno poljulja, tako da odjednom izgubimo tlo pod nogama, izgubimo onu sigurnost na koju smo navikli. Međutim, posle toga, kao da progledamo drugim očima, i rekla bih da bolje vidimo. Zbog života u Danskoj naučila sam da još više razumem našu kulturu, i stranu kulturu, takođe. Da bismo mogli da postanemo bolji, da se promenimo, važno je da ostanemo osetljivi, tanani, ne suviše samouvereni. A takvi, pomalo nesigurni ljudi, pa i junaci, najviše me privlače, i pišem o njima – primetila je naša sagovornica.
Pisac „prerađuje” stvarnost na svoj osobeni način, a našu stvarnost Tanja Ovaskainen vidi u odsustvu nade, prema njenom utisku „postali smo prodata zemlja”:
– Zbog ratova i siromaštva iz ljudi polako nestaju dobronamernost, čestitost, poštenje, uvažavanje. Sve je u komercijali, prodaji, zabavi. A zabava zaglupljuje... Meni je teško da verujem u čovečanstvo koje kao najvažnije vrednosti postavlja novac i nekakvo veštačko samopouzdanje! U sadašnjosti najstrašnije mi je to da se sve i svako prodaje. Ne sme čovek da bude na prodaju. I nije to samo u našem društvu tako. Nemoguće je sasvim se isključiti iz realnosti. Meni je važno to što sam pronašla svoj svet, što imam svoju samoću i tišinu u kojoj mogu da razmišljam i da stvaram – dodala je Tanja.
Ko zna, možda nam pomogne jedno nevino, sasvim purpurno jagnje…
Marina Vulićević
objavljeno: 05.01.2014
