Izvor: Blic, 01.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
No more heroes
No more heroes
'No more heroes anymore!' pevali su 'Strenglersi' pre četvrt veka, a jedan lokalni pank bend iz tog vremena prepevao je to kao: 'Nema rata, nema ni heroja'. Od tada je prošlo tri-četiri vojne, ali heroja i dalje nema. Ratovi su, naime, promenili karakter.
Nije strašno to što Zoran Đinđić neće više imati ulicu u Novom Sadu. Strašno je to što će onaj pokojnik imati bulevar. Zoran Đinđić će ulicu dobiti ponovo, možda konačno i u Beogradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pa i u onom Svilajncu ili kako se već zove varoš u kojoj je stolovao čovek koji je gangrenu nožnog prsta samoizlečio amputacijom. Građani tih gradova jednom će shvatiti o čemu se radilo tog 5. oktobra. Možda potpisnik tada neće biti živ, ali će već neko razumeti da je savremeno junaštvo drugačija stvar od onog romantičnog, tačnije romantizovanog, kakvo znamo iz prošlosti. Tada, jednom, nekad - građani će razumeti šta simbolizuje Zoran Đinđić i njegova nasilna smrt. Ulice se ne daju privatnim osobama; ulice dobijaju simboličke figure.
Ako građani Novog Sada, ne njihovi politički predstavnici, nego oni sami, ne budu razumeli zašto je važno da neki diktator nema svoju ulicu u njihovom gradu, onda će Jovan Sterija Popović biti ponovo poražen. Ako već nisu u stanju - rano im je, valjda - da pojme simbolički značaj čoveka po imenu Zoran Đinđić, biće to velika sramota ne budu li razumeli šta reprezentuje ono drugo ime. Neće im vredeti da sikću kroz zube i tiho psuju. Ponekad se mora, ma koliko to bilo neprijatno, psovati javno.
Ili je potreban novi rat, nova ubistva, nova nasilja, pa da njima i nama ostalima ponovo svane u glavi?
Živi zakopani
'Od groba do groba' reditelja i pisca scenarija Jana Cvitkoviča
Jedan od najznačajnijih filmova poslednjih godina nastalih na prostorima naše nekadašnje domovine (one u titovskim granicama, a ne ove koja se iz dana u dan smanjuje), film slovenačkog reditelja i pisca scenarija Jana Cvitkoviča 'Od groba do groba' (god. proizvodnje 2006. trajanje: l00 min.) je mračna komedija koja se mrtvački ozbiljno bavi sudbinama ljudi u nekom zabačenom, slovenačkom 'malom mistu'. Tu velike priče nema, niz zgoda koje govore o tegobi života i lakoći umiranja, stilom koji po svojoj oštroj i nemilosrdnoj percepciji podseća na film Miše Radivojevića 'Buđenje iz mrtvih' i rana dela austrijskog klasika Mihaela Hanekea. Mladić Pero živi od oproštajnih govora na sahranama koji su male meditacije o prelasku na drugu stranu, bez zezanja u fazonu 'umro si na kraju života'. Njegov otac neuspešno pokušava da izvrši samoubistvo i to mu prelazi u naviku, a njegove dve sestre žive u porodičnom haosu, jedna je udata i muž je povremeno pijan izmlati od duga vremena, a druga Iva (Sonja Savić, izvrsna kao i obično kad joj se pruži prilika) nit govori nit romori.
U tom krugu sve počinje i sve se okončava, a Cvitkovič neprekidno unosi intonaciju apsurdnog humora i dobro kontrolisane groteske. I kao što uvek biva u učmalim, pomalo uspavanim sredinama, u jednom trenutku bukne nekontrolisano, ničim izazvano nasilje, a žrtva je Ida koju komšije bežeći od dosade pokušavaju da razapnu kao Hrista. Ima i jedna sahrana sa nekim ko još mrda, ali taj deo fabule nije red da sada otkrivamo.
Priča pomalo podseća na davnašnji 'Horoskop' Bore Draškovića, no u ovom tranzicijskom vremenu niko nema iluzija da je negde tamo daleko bolje. Na završnoj sahrani u pozadini vidimo lokalni orkestar sa harmonikašem i limenim instrumentima koji čeka da oglasi pobedu nad živima i mrtvima. Cvitkovič je prvim filmom 'Hleb i mleko' (2001) sigurno zakoračio filmskom stazom, a novi film pokazuje znake velike zrelosti i pouzdanog stila.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
