Izvor: Blic, 28.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
No Name 2
No Name 2
DK Čačak
Međunarodni festival grafičkih komunikacija u Čačku, tek drugi po redu, okupio je ugledna imena svetskog i domaćeg dizajna. Čačak, zaista, ima šansu da postane nadaleko čuven ukoliko ovom naprednom festivalskom detencetu dozvoli rast. Reprezentativnu izložbu, koja traje do 5. jula, čine samostalne prezentacije radova čuvenog i svestranog umetnika Dana Rajzingera (Izrael) i Mišela Buvea (Francuska), uglavnom majstora pozorišnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << plakata, zatim plakati sa Exita', konkursni radovi... Za katalog su gosti smotre imali samo reči hvale.
Tokom radnog dela festivala, prof. Eduardo Malađiđi sa Akademije lepih umetnosti iz Firence upoznao je prisutne sa, u tom gradu, izvedenim jestivim kućama od pirinča, koji je kasnije poslužio kao hrana gladnoj deci u Rumuniji. Umetnik Dejan Atanacković, koji takođe živi i radi u Firenci (Studio Art Centers International - SACI), prevashodno je govorio o uključivanju beogradskih studenata u međunarodne projekte, od kojih će naredni ponuditi alternativno čitanje grada, a realizovaće ga studenti iz SAD, Italije i Srbije. Gost je bila i Kristina Džejkobson (SAD) koja predaje dizajn na ženskom koledžu u Džedi u Saudijskoj Arabiji devojkama koje ne sme ni da fotografiše...
U Čačku se već drugi put dogodio svet u malom, ali svet koji bitno menja naše odluke, navike, vizuelnu kulturu i kvalitet života, svet koji briše razlike između ljudi iz SAD, Izraela, Engleske, Saudijske Arabije, Srbije... Čudesni poduhvat za jedan ovdašnji dom kulture; misionarsko investiranje u dizajnerske snage, ali i kulturni identitet grada i zemlje - tima Blažina dizajn studija iz Beograda.
Bludni sin
(Viktor Jerofejev, Dobri Staljin, Geopoetika, 2005)
Autor poistovećuje svoje 'književno rađanje' sa prećutnim porodičnim ratom protiv oca, Vladimira Jerofejeva, 'jednog od najsjajnijih sovjetskih diplomata onog vremena'. Zato on, u autobiografiji, iz perspektive objektivnog posmatrača (uhode, voajera), predočava roditeljev život i kontroverznu političku karijeru, kao ključ svoje stvaralačke (anarhične) ličnosti i (angažovane, 'neprijateljskom ideologijom Zapada' zatrovane) poetike. Za mladića koji je, posle 'srećnog staljinističkog detinjstva', sazreo (otuđio se) u 'ukusnoj, mirisnoj i razvratnoj' Francuskoj, 'balzamovana' sovjetska država, oličena u ocu, postaje 'metafora nesreće, inkarnacija besmisla'; kao što je ruska književnost trebalo da se obračuna sa socrealističkim 'konstruktorima duša', tako je i Viktor (mislio da) mora da (politički) ubije Vladimira, svog disciplinovanog dvojnika, da bi stekao stvaralačko samopouzdanje i u ostarelom roditelju konačno prepoznao požrtvovanog i naivnog čoveka.
Izgrađujući roman (autobiografiju) na motivu sukoba oca i sina, temeljnog ne samo za rusku književnost (Turgenjev, Dostojevski, Beli), već i za najbitnije tokove savremene proze (u kojima je filozofija zamenjena psihoanalizom), Jerofejev je, kao i uvek, istovremeno pripovedač, kritičar i teoretičar. Ispitujući odnos (istorijske) istine i (mitologizujuće) fikcije u kulturi i politici, ali i u ljudskom umu, on osmišljava uspomene pomoću izmišljenih događaja. 'S parčetom ogledala iz Andersenove bajke u srcu', ovaj slovenski literarni Diogen, apatrid zaljubljen u neku nepostojeću Rusiju, sve ispituje kroz sviftovsku lupu nakaznosti; on je paradoksalan umetnik, istovremeno promućuran i zaslepljen, privlačan i nepodnošljiv.
