Izvor: Blic, 16.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nju Rid
Nju Rid
Neko je jednom ispravno primetio da je Lu Rid, pored Nila Janga, možda jedini songrajter izrastao iz zadivljujuće stilske šarolikosti kraja šezdesetih koji je do današnjih dana opstao isključivo u kreativnom ključu. Koji je, dakle, uspeo da natera sebe na kontinuirano stvaranje, stalno israživanje novih prostora i mogućnosti i otvaranje vrata koja su do tada stajala zaključana. Istini za volju, malo ljudi bi uopšte preživelo to što je u životu i karijeri prošao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Rid, autentični njujorški i svetski umetnik, koji je 2. marta napunio šezdeset tri godine, a nepune dve nedelje kasnije, sinoć, najzad nastupio u Beogradu.
Čak i ako se ostave po strani ponekad patetično nategnuta poređenja Njujorka i srpske prestonice, taj događaj se svrstava među ubedljivo najznačajnije poslednjih godina. Od ranih sedamdesetih i premijernog hita 'Walk On The Wild Side' sa drugog solo albuma 'Transformer', u kome više priča nego što peva (što će mu kasnije pribaviti zasluženu titulu originalnog repera), Rid je objavljivao albume nesmanjenim tempom, ponekad pogađajući pravo u centar, ponekad promašujući čitavu metu.
Nemoguće je nabrojati sve kontroverze, prekretnice i neobične poteze kojima je preusmeravao svoju raznoliku i uzbudljivu karijeru. Najbolje, međutim, što je ikada uradio nosi naslov 'Berlin'. Objavljen posle 'Transformera', to je bio i ostao Ridov najznačajniji album i jedna od najizuzetnijih ploča ranih sedamdesetih, klasično remek delo kakvo se dešava jednom u karijeri. Karakteristično, prošao je potpuno nezapaženo, izazivajući reakcije u rasponu od blage, oprezne podrške, do totalnog nipodaštavanja, sve vreme nastavljajući da blista nepomućenim sjajem.
Kako su nestali mamuti
Najveći masovni pomor posle mamuta doživeli su nedavno intelektualni džinovi. A velikani su o kraju mamuta mislili na sličan način kao o svom kraju. Kataklizmično: za ljude – potop, za mamute – ledeno doba. Ipak, ispostavilo se da nije tako. Bil Brajson, navodeći neke groteskne primere nestanka životinjskih i biljnih vrsta u poslednjih sedamdesetak godina, kaže: 'Niko ne zna koliko su zaista destruktivna ljudska bića, ali činjenica je da kud god smo se zaputili u poslednjih pedeset hiljada godina, životinje su bile sklone nestanku, često u zapanjujuće velikom broju'. Sve ukupno obe Amerike su ostale bez oko tri četvrtine svojih krupnih životinja od kada se pojavio čovek-lovac sa kopljem od kremena i smislom za organizaciju svoje horde. U Australiji je taj tip zbrisao 95 posto ove populacije.
Bilo kako bilo ispod sibirskih tajgi leži sto miliona mamutskih leševa koji čekaju da postanu nafta. Neki naučnici danas smatraju da ovome nije uzrok ledeno doba, nego neka vrsta pandemije. Drugi im odgovaraju da ni jedna pandemija nije uništila kompletne populacije.
Celu ovu diskusiju efektno nastavlja Tim Floneri, koji tvrdi: 'U Amerikama i Australiji (krupne) životinje verovatno nisu znale da beže'. E, neki od nas su naučili. Puna ih je Rusija, a ima ih i na egzotičnim ostrvima.
Izgleda da su naši gologuzi preci naoružani kopljima, mislili kako nama, svojim slikama i prilikama, da obezbede dovoljno čorbe od mamuta za njihove benzinske ljubimce, kojim mogu da stignu u svako ćoše planete, da bi tamo uništili i ona preostala, najsitnija stvorenja.
Da li su nama ostavili lakši deo posla? Ako uzmemo u obzir da, za razliku od njih, moramo češće da skenjavamo i jedni druge kako ne bi smo izneverili njihovu genetsku sliku i velika dela njihove nezasitosti i primitivizma, onda smo – egal, a možda i u prednosti; oni ipak nisu nasrtali na tako opasna stvorenja.
Staršno, brate, da se, i bez ledenog doba, smrzneš!
