Izvor: Blic, 15.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njeno visočanstvo - rupa
Njeno visočanstvo - rupa
Pisala sam o rupama na Wiesbadenskim ulicama (koje im daju čar), a gradjanima mogućnost da se pre izlaska iz kuće klade - hoće li kad izadju napolje, slomiti nogu, ruku, ili barem vrat. Uganuća se ne računaju. Najhrabriji se taaako skolomataju, da umesto u svoj dom, završe u domu zdravlja. Kad ih ufalčuju u zavoje i gips, na čistoj su uštedi. Što rukava, što nogavica, zavisi kakav su položaj imali u odnosu na rupu. Umesto da se olabavim pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da i ja djipim u neku od njih, ja glumim cupi i pažljivo ih zaobilazim. Ali, najzad sam sebi priuštila to zadovoljstvo. Šetam pored reke, kad neki ludi džip, sa još ludjim vozačem, šiba sa sve uperenim jakim svetlima, da su sijalice pokraj reke mogli mirno da pogase i malo prištede. Zaslepljena lepotom pomenutog čudovišta na četiri točka (i dva rezervna), a još više njegovim farovima, skočim u stranu da ga pustim da prodje i gde ću, nego u prvu rupu - punu prljave vode. Moja otmena cipela, ode gde ode i poče da šljapka. Sednem na klupu, izujem je, izvadim iz torbe voda-vodu koju sam ponela za piće i plaknem - i cipelu i nogu. Levu. Da desna ne bude tužna, ostatak vode prospem na nju. Time dobijem i onu divnu simetriju, kojoj sam oduvek težila, bez obzira što su me na likovnom učili, da samo glupi ljudi teže simetriji. Ne znam da li sam tupava, ali dok sam hodala, obe noge su mi ravnomerno plivale, što je neopisiv doživljaj. Posebno kad nakon doživljaja s rupom, imaš obe, od kojih ni jednu nisi uspeo da slomiš. Što je velika želja i onih koji puteve prave i onih koji po njima voze.
