Izvor: Politika, 08.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njene note putuju svetom
Veliki uspeh na međunarodnoj muzičkoj sceni obeležen je i nizom svetskih premijera
Da bi se potanko ispričao muzički život Isidore Žebeljan(1967) prostora nikad dovoljno. Zato samo jedan lapidaran uvod: ova kompozitorka je namlađi član SANU, autor je 30 raznolikih dela(Pesma putnika u noći, Skomraška igra, Konji Svetog Marka, Duh iz tikve, Na Dunavu šajka, Nove Ladine pesme, opera "Zora D."...), njenu muziku izvodili su istaknuti solisti i ansambli (Academy of Saint >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Martin in the Fields, Simfonijski orkestar RAI – Torino, London Brass, Brodsky Quartet, Nieuw Ensemble Amsterdam...). "Zora D." je prva srpska opera koja je svetsku premijeru imala u inostranstvu(Amsterdam, 2003), u režiji čuvenog Dejvida Pauntnija, koji radi za najveće operske kuće sveta. I većina drugih pomenutih dela prvo izvođenje imali su u svetu. Isidora Žebeljan je veliko muzičko ime i u teatru i na filmu. Trostruki je laureat Sterijine nagrade. I njen pedagoški rad: docent je na beogradskom FMU, na Katedri za kompoziciju i orkestraciju.
INTERVJU
Lepotu i originalnost Vaše muzike kao da su pre prepoznavali stranci nego mi sami. Je li lakše bilo osvajati svet?
– Nikada nije postojala prepreka da se moja muzika ovde izvodi. Naprotiv, još od studentskih dana doživljavala je podršku širokog kruga muzičara a, možda najviše, same publike. I moja pozorišna muzika nailazila je na dobar prijem, o čemu svedoči broj predstava za koje sam pisala. Prava interakcija sa publikom je uvek postojala. Jedino gde bih mogla da prepoznam da je moja muzika, donedavno, bila ignorisana jeste deo uskog kruga muzikologa, što mi nije važno, jer moja i njihova zainteresovanost za muziku ne potiču iz istog izvora. Prepoznavanje elemenata originalnosti moje muzike, međutim, jeste došlo od stranih muzičara i publike. Verovatno zato što zapadna društva, a samim tim i njihovi umetnici i intelektualci, manje robuju predrasudama, slušanju muzike pristupaju čisto, bez unapred zadatih očekivanja. Ova društva su izgrađena na antipalanačkim idejama slobodnog i hrabrog mišljenja. Tamo je konkurencija ogromna, prisutna je raznovrsnost, samim tim i mogućnost upoređenja. Neki sjajni događaji su se odigrali sa mojom muzikom u inostranstvu, ali postoji još mnogo umetničkih polja koja bih volela da istražim i dosegnem.
Danas ste najmlađa među "besmrtnima". Jesu li to nova krila Vašoj umetnosti ili postoji i strah da se ne "uspavate" na lovorikama?
– Činjenica da sam postala dopisni član SANU predstavlja za mene veliku čast, jer je to priznanje stiglo od ustanove i ljudi koje cenim i poštujem. Što se tiče vašeg pitanja, odgovor leži u činjenici da je umetnik uvek sam sa sobom i da je, za svoja umetnička činjenja i nečinjenja, odgovoran jedino Bogu i u zavisnosti od sopstvenog osećanja strahopoštovanja prema suočavanju sa Božjim likom posle smrti, on se ponaša i dela.
Na takvom mestu, koliko se može uraditi za opštu stvar, muzičku?
– Još uvek ne znam odgovor na to pitanje. Akademije bi trebalo da budu ustanove od najvišeg ugleda, te da se mišljenja i stavovi njihovih članova sa pažnjom slušaju (ne nužno i usvajaju). To nam govore primeri raznih akademija iz prošlosti i sadašnjosti – napr. Ajnštajn je bio član Pruske akademije, dok je Švedska akademija, koja odlučuje o Nobelovoj nagradi, očigledno veoma uvažavana u celom svetu. Mi smo se, međutim, specijalizovali za uništavanje svakog autoriteta, od nastavnika u školama do patrijarha. Zalaganje za poštovanje autoriteta ne znači da treba da postoje neprikosnoveni autoriteti, dakle, da neinteligentne ili nečasne ljude i njihove postupke treba abolirati samo zbog pripadanja nekoj važnoj ustanovi, ali ni ustanove ne treba da budu omalovažavane zbog neodgovornih pojedinaca. Bez poštovanja autoriteta, bez prepoznavanja i prihvatanja značajnih ljudi i dela naše prošlosti i sadašnjosti, kao i institucija, nećemo moći da se uvrstimo u red civilizovanih naroda. Naša je ogromna nevolja što se "komunistički revolucionarni" duh destrukcije toliko zapatio, pa svaka sledeća generacija smatra čak svojom dužnošću da izvršava nova vrednovanja velikih umetnika naše prošlosti, naravno uvek isključivo iz trenutne ideološke, tj. kvaziumetničke vizure. Stalno smo osuđeni da duhovno slične događaje beležimo uvek iznova po "prvi put". Dakle, unižavanje i poništavanje svega što "nismo mi" (jer ovakvi postupci su uvek odlika grupe) u Srbiji je i dalje veoma moderno. Od toga u kom će se pravcu naše društvo dalje razvijati zavisi i odgovor na vaše pitanje. Ja, svakako, imam ogromnu volju da učinim sve što je u mojoj moći da se, pre svega, najbolja srpska muzika predstavi kako nama samima, tako i svetu.
Neka od Vaših dela imaju pitoreskne naslove, gotovo kao slike u galeriji. Iz pojedinih kao da se čuje huk istorije i legendi. Koliko se i "okom" piše muzika?
– Uvek prvo pišem muziku, njom samom se inspirišem, a naslove dajem na kraju, tek kada je muzika gotova, pa ne mogu da potvrdim vašu pretpostavku. Međutim, mnogi nesvesni elementi su uvek prisutni i svakako je moguće da razne manifestacije života postaju deo inspiracije, bez volje, ali iz ljubavi ili iz potrebe.
U Vašem opusu je i takozvana primenjena muzika (teatar, film...), volite i dirigentsku palicu, takođe da sednete za klavir... Kada se lično najlepše osećate?
– Najviše volim smenu ovih događanja, jer to znači da sam stalno u muzici, da imam mogućnost da joj se iz raznih uglova približavam i da je na drugačije načine doživljavam.
Je li na vidiku još neka svetska premijera... – u svetu?
– Da, ali zamolila bih vas da o tome govorimo kada dovršim muziku. Nije dobro govoriti o delima u nastajanju, jer, kao u bajkama, ona treba da ostanu tajna do samog kraja da bi ushićenje tokom otvaranja poslednjih vrata bilo pravo.
A kada ste samo slušalac: šta je Vaš izbor?
– Mesijan, Ligeti, Ksenakis, Janaček, Prokofjev, Pulank, Trajković, De Falja, Geršvin, Kurtag, Radić, Šostakovič, Pert, Stravinski, Bah, Rajh, Marić, Pučini, Rosini, Kulenović, Verdi, Vivaldi, Obradović, Leonin, Perotin, Monteverdi...
--------------------------------------------------------------------------
Nenadoknadivo vreme
Šta biste najpre promenili na našoj muzičkoj sceni?
– Mnoge promene su neophodne i tog bi se posla trebalo što pre prihvatiti. Pre svega, muzička pedagogija mora da se podigne na viši nivo. Bilo bi sjajno kada bi se na FMU doveli i neki izvrsni profesori iz inostranstva, u svojstvu stalnih predavača. Zatim, vrednosni kriterijumi su pogubljeni, a to se desilo zbog nedostatka prave konkurencije i raznovrsnosti – i u programima i u ljudima. Jedan od retkih svežih i zdravih segmenata muzičkog života čine naši izvođači koji su studirali u inostranstvu, kao i oni koji nisu imali tu priliku ali su našli volje i snage da se interesuju za nova stremljenja u muzičkom svetu. Najviše oskudevamo u znanju i zato je potrebno uložiti mnogo energije, da bi se pobedila frustracija, nezadovoljstvo i sujeta samih muzičara, ali i čitavog društva, koje konačno treba da proživi negativnu katarzu suočavanja sa sopstvenim neznanjem, primitivizmom, samim tim i malim doprinosom visokoj kulturi civilizacije. Veoma je važno i organizovanje bogatog muzičkog života, predstavljanje najvećih svetskih dostignuća, pre svega opere, jer u tome smo sasvim zaostali. Vrhunske operske produkcije danas su čudesne, moćnije i zanimljivije od filmova (napr. predstave sa festivala iz Salcburga ili Bregenca, reditelja Ričarda Džonsa ili Vilija Dekera). Osnovna stvar je omogućavanje protoka informacija i ljudi u svim pravcima. Ako ne budemo sami uspostavili prave vrednosne kriterijume, oni će jednog dana stići iz Evropske unije u vidu ogromne konkurencije, koja će nas onda naterati na sve ove poteze, a tada će se ponovo gubiti ogromno, nenadoknadivo vreme.
Muharem Šehović
[objavljeno: 08.01.2007.]
