Izvor: Politika, 25.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ništa se nije promenilo
Komad „Pokojnik” je jako aktuelan i pored toga što ga je Branislav Nušić pisao davne, 1937. godine, kaže poznati glumac
Glumac Predrag Ejdus tumačiće Nušićevog junaka Spasoja Blagojevića u predstavi „Pokojnik” čija će premijera, u režiji Egona Savina, biti izvedena večeras u 19.30 sati na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ejdus je već u dva navrata igrao u pomenutom Nušićevom komadu. Davne 1988, u režiji Pavla Minčića, na sceni nacionalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teatra u Zemunu, tumačio je gospodina Novakovića. Nekoliko godina kasnije, igrao je lik Pavla Marića na televiziji, u režiji Aleksandra Mandića.
– Dugo godina nisam igrao Nušića. Možda je to i dobro. Nušić je bogat pisac; naoko deluje da ga je lako osvojiti, a, zapravo, traži veliko majstorstvo. Ponekad se glumci „dohvate” Nušića, počinju da ga čereče takmičeći se između sebe ko će da bude duhovitiji. Tako se gubi oštrina Nušićeve ideje, misli. Da sam ga radio kao mlad, kada sam imao manje iskustva, možda bi se to i meni desilo, ali s obzirom da sam počeo da ga igram kad sam imao malo više iskustva, shvatio sam da ga treba ozbiljnije tretirati – kaže Ejdus.
Sa godinama i iskustvom, naglašava naš sagovornik, sazrevao je, kao što je igrao i pomenute Nušićeve junake u komadu „Pokojnik”.
– Radimo izuzetan Nušićev tekst koji se možda malo ređe igra nego što su se igrali, i igraju, njegovi drugih komadi. „Pokojnik” je poslednje napisano Nušićevo delo u kojem je, možda, autor bio najoštriji u svom obračunu sa sredinom, određenim pojavama u državi i sa, rekao bih, nadolazećom neidentifikovanošću nekakvih međuslojeva. Junaci Nušićevog „Pokojnika” uspevaju da opljačkaju jednog uzornog građanina koji je, na legalan i pošten način, stvorio svoju imovinu. Na kraju ga i ekskomuniciraju iz društva... Bilo je raznih ekskomunikacija u ovoj državi, rekao bih, kroz čitavo prošlo stoleće, pa, ako hoćete, i u ovom novom mileniju. Od raznih nacionalizacija, konfiskacija, privatizacija, pljački svih mogućih vrsta, do ogromne državne korupcije. Komad je jako aktuelan i pored toga što ga je Nušić pisao 1937. godine. Začuđujuće je koliko se ništa nije promenilo. Iako se komad „Pokojnik” vodi kao komedija, mi pokušavamo da ga odigramo kao dramu koja, naravno, ima i komičnih elemenata.
Lik Spasoja Blagojevića, čini se, u potpunosti ste osvojili?
Spasoje je, praktično, kolovođa cele priče, negativac, tipičan predstavnik nekog međusloja. Nije mi bilo teško da ga osvojim jer takvih ljudi ima mnogo oko nas. Viđamo ih svakog dana, bilo da ih lično poznajemo ili ih prepoznajemo iz štampe, javnosti. Svakodnevno se srećemo sa raznim biznismenima ili nekim nepoznatim ljudima koji drže mnogo firmi. Imamo primere da ljudi umiru od gladi, štrajkuju na prugama jer im ne isplaćuju plate, a onda se ispostavi da tom nekom nepoznatom licu, koje je beskrajno bogato, ne pada na pamet da isplati te ljude. Sa druge strane, stalno se pojavljuju afere: reformiše se sudstvo, donose se novi zakoni ali se ne donose presude i slabo vidimo da se te afere završavaju nekim sudskim epilogom koji bi bio zadovoljavajući za one koji su opljačkani. Živimo u mračnom vremenu, i ovakav komad je sigurno idealan kao neka vrsta naše lične umetničke katarze u odnosu na ono što živimo pa, ako hoćete, u mnogo čemu određuju i puteve političkog života.
Reditelj Egon Savin komadom „Pokojnik” želi da poruči da je korupcija ušla u sve pore života, čak i u porodicu, ljubavne odnose, prijateljstva...
Po svemu sudeći, to je tačno. To je postao takav karcinom da teško to samo zakoni mogu da reše. Došli smo do te tačke sunovrata morala, kriterijuma, države, društva, da je to naravno ušlo i u porodicu, u prijateljstva. Ovde, jednostavno, nemate pravo da budete bolesni, siromašni. Onog trenutka kada si depresivan, bolestan, siromašan, ti si izopšten iz društva. Samo uspevaju oni koji na sve moguće načine uvećavaju i umnožavaju svoj kapital. Znači, sve je dozvoljeno. To neće biti lako iskoreniti. Naravno, korupcije ima svuda u celom svetu, ali društva, države, tamo su došli do nivoa da se to, ipak, na određeni način kontroliše. Ovde, čini mi se da te društvene i političke volje nema. Čak i najobičniji građani smatraju da je besmisleno na pošten način nešto steći. To je ozbiljna bolest. Proći će mnogo vremena da se to spere.
Lik Spasoja Blagojevića je prva uloga koju radite u nacionalnom teatru posle odlaska sa čela kuće. Da li je teže biti na sceni ili u upravničkom kabinetu?
Teško je i jedno i drugo. Mislim da je teže biti na sceni, ako to zovete kabinetom. Naravno da nije lako biti ni na čelu Narodnog pozorišta, pogotovo u ovakvim uslovima u kojima živimo. U ovakvim odnosima države prema kulturi, sa ovakvim ljudima koji trenutno vode kulturu, sa ovakvim nedorečenim Zakonom o kulturi, sa njegovom, po mom mišljenju, sporom implementacijom. Imamo nesavršeni, nedovršeni, nedorađeni Zakon o kulturi. To će se pokazati, čini mi se, kroz praksu. Opet imamo gubljenje vremena, tavorenje... Bojim se da će se, ako se ovako nastavi, ozbiljne institucije kulture urušavati sve više i više.
Nedavno ste izjavili da je predlog Zakona o kulturi iz vremena kada je Voja Brajović bio ministar kulture bio mnogo bolji. Da li u toj tvrdnji ima i nešto lično?
Ne, nema ništa lično. Pročitao sam i jedan i drugi zakon. Čak i taj prethodni nije bio idealan. Ovaj, koji je sada donet, zapravo je samo jedan pabirak Zakona, po mom dubokom uverenju. Mnoge oblasti su ispuštene, mnoge oblasti su nejasno definisane. Biće teško da se taj Zakon konkretno primeni. Mislim da ni tim zakonom niti podaktima neće biti rešen ključni i osnovni problem velike nacionalne kuće. Ova kuća ne samo što ima preveliki broj ljudi, nego ona nije ni dobro organizovana. Umetnost i umetnički čin u ovoj kući moraju biti apsolutno u prvom planu. Da bi se došlo do vrhunskih umetnika, mora biti ozbiljnih selekcija, a one u ovoj kući nisu vršene decenijama. Ovde se ne udružuju najbolji, ne postoji mogućnost planiranja nekoliko godina unapred. Umetnost je, s jedne strane, privilegija ali je, sa druge strane, i velika obaveza koju treba ispunjavati.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 26/12/2009]
