Izvor: Politika, 14.Jul.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam prepreka za obnovu objekta
Ne poričući da je u kući živeo decenijama, vajar Slave Ajtoski ističe da se to nije desilo na njegovu inicijativu i bespravno, već da za sve postoje odluke koje uredno čuva
U kući vajara Rista Stijovića na Dedinju obreli smo se dan pošto smo o njoj pisali u serijalu o sudbini beogradskih legata. I to na poziv vajara Slava Ajtoskog, čoveka koji je decenijama živeo i radio u ovom legatu (kuća i atelje), sa kojim je grad Beograd godinama vodio spor oko iseljenja iz stambenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dela objekta, dok proces u vezi sa iseljenjem iz ateljea još uvek traje. Danas ova kuća izgleda zapušteno, oronulo, kao i dvorište u čijem se središtu nalazi. Spolja deluje bolje nego unutra, kao i većina kuća koje dugo vremena niko ne koristi. U njoj nema Stijovićevih dela ni pokućstva (ona su vremenom odnošena u depo Muzeja grada, tu i tamo može se videti neki odlivak ili rad Ajtoskog), osim u jednoj sobi u prizemlju, u koju nismo mogli da uđemo kao ni u prostorije na spratu, jer su one zapečaćene, a ključ pomenute prostorije nalazi se, kako kaže Ajtoski, već skoro tri godine u Muzeju grada. Tačnije, od vremena kada se on iselio iz stana na prvom spratu, nakon što mu je sud to naložio. Ovo je, međutim, skoro pa kraj priče. Početak se desio daleke 1984. godine.
– Dve godine ranije Drago Petrović, direktor Livnice „Plastika” iz Beograda, koji je, ceneći moj rad, hteo da me zaposli i dodeli mi stan, pošto sam u to vreme živeo sa ženom i dvoje dece u jednoj sobici od devet metara kvadratnih na Starom sajmištu. Nakon nekog vremena javio mi je da postoji legat koji pripada gradu Beogradu u kojem niko ne živi više godina, koji je u lošem stanju pa bi bilo idealno da do otvaranja ja tu pređem, na obostranu korist, da čuvam kuću i dela. Na njegovu pismenu inicijativu i uz podršku Nikole Jankovića, akademika, i Ljubiše Rakića, dekana Medicinskog fakulteta, tadašnji gradonačelnik Beograda arhitekta Bogdan Bogdanović složio se sa tim, i na sednici Skupštine grada to je prošlo kao predlog, priča Ajtoski, dodajući da je, do trenutka kada je od Radmile Antić, tada upravnika Muzeja grada, dobio ključeve (za šta je ugovor potpisao Božidar Šuica, direktor Muzeja), objekat bio nekoliko puta pljačkan, u njega je provaljivano, na krevetima su spavali narkomani a ograda oko kuće bila je polomljena.
Ne poričući da je u kući živeo decenijama, da je u njoj podigao decu i potpuno preokrenuo svoju karijeru, Ajtoski ističe, uz zahvalnost za sve to, da se sve nije desilo na njegovu inicijativu i bespravno, već da za sve postoje pomenute odluke koje uredno čuva u fascikli.
Problemi su počeli sredinom 2005.
– Posle poseta brojnih delegacija Skupštine grada, bez objašnjenja dobio sam zahtev Muzeja grada za iseljenje, a potom je usledio višegodišnji sudski proces, koji se okončao sredinom 2009. kada sam izašao iz stambenog dela objekta.
Ajtoski je, u međuvremenu, od prodaje svojih dela kupio stan, dok atelje i donji sprat u Vladete Kovačevića 18 i dalje može da koristi, s tim što se u jednoj od prostorija u prizemlju nalaze čuvari, koji tu borave 24 sata, od momenta primopredaje.
– U prvoj tužbi nisu dodati radni i dvorišni prostor, tako da još uvek imam mogućnost da tu radim. U početku nisam to znao, sve sam izneo, u nadi da će mi ustupiti neki prostor da smestim bar dela i da u njemu radim. Nisu hteli da mi pomognu. Sad se oko toga vodi spor, jer pravno nisu pokrili ovaj deo kuće.
Posle svega, pitali smo našeg „domaćina” da li je od te 1984. grad Beograd ili neka njegova institucija uložila neki novac u obnovu zgrade i dvorišta. Ajtoski kaže da se to nije desilo. Za to čak nisu korišćena ni sredstva prikupljana od skromne sume – tadašnjih 80 maraka mesečno – koliko je on Muzeju grada plaćao kao rentu za život u kući. Koliko je mogao, sam je vršio tekuće popravke – krov, oluke, uvodio kanalizaciju.
– Prema testamentu Rista Stijovića, koga nikada nisam upoznao, niti sam bio njegov učenik, kako se piše u medijima, legat je trebalo da zaživi tri godine od njegove smrti. To se nije desilo nikada. Ništa nisu uradili. Ne zbog mene. Kažu – ja sam prepreka da se legat otvori. To je netačno. Ja sam čak predlagao da se od mojih para izvrši adaptacija dela prostora i otvori galerija u okviru legata, da on nekako počne da živi. Predao sam 2001. projekat na tu temu. Ali, nisu ga prihvatili. Šta će dalje biti, ne znam. Znam samo da ću, ako ne dobijem spor oko ateljea, sa delima, alatom i mašinama morati na ulicu. Drugo mesto nemam, zaključuje Ajtoski.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 15.07.2011
