Izvor: Glas javnosti, 03.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam pisac koji zabavlja
Nizu književnih nagrada koje su proteklih godina ovenčale stvaralaštvo našeg istaknutog književnika Jovana Radulovića ovih dana pridružila se još jedna. U pitanju je nagrada „Svetozar Ćorović“, koja je Raduloviću pripala za roman „Od Ognjene do Blage Marije“, a koji je izdavačka kuća „Evro Đunti“ i objavila između ova dva verska praznika, upravo u vreme obeležavanja tužnog jubileja, progona Srba iz Hrvatske. Junaci Radulovićevog romana su upravo ti stradalnici, prognanici >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sa svojih ognjišta. Osim priče u romanu postoji priča i o nastanku samog romana koji je prvobitno zamišljen kao scenario za seriju pod nazivom „Polača-Okvil“, koja je trebalo da bude snimljena na RTS-u.
- Shvatio sam: moja serija se ne snima jer nekima smeta način kako pišem o tim strašnim događajima - kaže Jovan Radulović u razgovoru za Glas javnosti. - Upravo to je nagnalo pisca da napiše roman o tome „šta se dešava sa jednom prosečnom porodicom ispod Dinare, od ‘Oluje’, preko Bosne, zarobljeničkih logora, izbegličkih kampova, baraka, logora u Erdutu, jada i poniženja do odlaska u Kanadu, u gradić Okvil“.
Kako je ova knjiga nastala? Kako ste iscedili iz sebe ovaj čemer od kojeg poslednjih godina peru ruke čak i pisci?
- Knjige ne nastaju same od sebe. Mora nešto posebno da vas se dotakne, da vas se tiče, inače bi pisanje knjiga bilo kao popunjavanje ukrštenih reči. Naravno, ima danas dosta pisaca koji veoma uspešno, brzo popunjavaju ukrštene reči, majstori su, mnogo objavljuju, imaju svoju publiku, predvidljivi su. Nemam ništa protiv takvih pisaca, ali ja ne pripadam njima. Ne umem, makar se i trudio, da budem pisac „zabave i razonode“. Roman „Od Ognjene do Blage Marije“ nastao je od kostura, uslovno rečeno, nerealizovane televizijske serije „Polača-Okvil“ (od prve dve epizode, scenario serije ima osam epizoda). Nema za pisca veće muke nego da mu rukopis ostane zarobljen u fioci. Zato sam prošle godine, po motivima, ali naravno i novim i bogatijim krenuo da pišem ovaj roman, i on je tu, na moju radost i radost mojih čitalaca.
Šta knjiga predstavlja za vas? Šta za nas sve?
- Ovaj roman je za mene već prošlost. Pratim odjeke u javnosti, kako se prima, posao je završen, a kako naš narod kaže: gotovom poslu nema mane. Nisam pisao nikakav proglas, niti se obraćao javnosti. Daleko je to od onog ko ozbiljno prilazi književnosti i pisanju romana. Odgovorni ste sebi: svome daru i svome zanatu. Dok još imam snage znao sam da ovakvu temu ne smem promašiti. NJen sam deo, možda čak manje posmatrač i opisivač, više učesnik. Kako bi rekao Singer, šta jedno prozno delo mora imati da bi bilo uspešno: autor mora osećati strašnu želju da o tome piše i mora biti ubeđen da je on jedini koji može uspešno izaći na kraj s tom temom. Međutim, često se ne podudare želje i ambicije s konačnim rezultatom.
STRAŠNA PRIČA O STRADANJU
- Krajem 2001. godine pozvala me RTS da napišem seriju o tim strašnim događajima iz avgusta 1995, pa i posle toga što je došlo. Nisam baš tako rado pristao. A, onda sam dokonao: uradi to, ako Bog da da se to snimi, znaš li koliko će miliona ljudi to gledati, i na taj način će ta strašna priča o stradanju tvog naroda otići u svet. Posao sam priveo kraju u decembru 2002. godine. Serija je prihvaćena, tražili smo reditelja, nikako da ga nađemo, da bi u proleće 2003. godine definitivno sve stalo, s obrazloženjem da je to veoma skup projekat, treba mnogo novca, doći će na red. U početku sam verovao, a onda bih pročitao u novinama kako RTS ulazi u neke veoma skupe projekte, snimaju se serije od dvadeset, trideset epizoda, pa se naručuju nove, a „Polača-Okvil“ niko više ne pominje. Shvatio sam: moja serija se ne snima jer nekima smeta način kako pišem o tim strašnim događajima. Što se dešava s jednom prosečnom porodicom ispod Dinare, od „Oluje“, preko Bosne, zarobljeničkih logora, izbegličkih kampova, baraka, logora u Erdutu, jada i poniženja, do odlaska u Kanadu, u gradić Okvil... Zagreb i Sarajevo snimaju filmove i serije, nude svoju istinu, a mi ćemo našu, poručenu i plaćenu od Jovana Radulovića, sakriti.
Dobili ste nedavno nagradu „Svetozar Ćorović“. Šta vam ona znači?
- Nagrade dođu i prođu. Draga mi je nagrada „Svetozar Ćorović“ jer se dodeljuje u Hercegovini, po mnogo čemu sličnoj onom o čemu pišem.
Je li bre Jovo, a šta ne pišeš o Hrvatima, tvojim komšijama i gde su nestali 1991.-1995? I zašto si morao bežati od doma svog? Jel to zato što su oni tvoji proterali stotine hiljade Hrvata s ognjišta 1991. godine, pa ti sve došlo na naplatu 1995.?? Eh, Jovo, Jovo, crni Jovo...Ovako je tvoja knjiga samo krasna imaginarna pripovetka...
Cekam srpskog pisca da napise nesto o klanju muslimana u Bosni devedesetih...Zasto Radulovicu ne napises roman o tome sta je Milan Lukic radio po Visegradu dve godine?60 ljudi zivih spaljenih samo u jednoj kuci...Deca unutra...Sve Radulovic zna,a mutav se pravi...odselio iz Knina davno,ali jos najmerodavniji za sve tamo...ja sam Srbin iz Uzica,zena je iz Visegrada,majka joj muslimanka...Lukic je 7 clanova njene familije ubio...nozem i metkom...covek je bio ''Tito'' u Visegradu 1992-1994...Sve Radulovic i Beckovic(ai ono govno Kapor) znaju,ali samo o srpskoj nesreci talasaju...niko Srbiji ne steti ko ovi dodjosi(Radulovic,Beckovic,Kapor) !
