Izvor: Politika, 05.Apr.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikada nisam išla ka putu slave
Opstajem zahvaljujući malim i velikim ulogama, greškama, podvizima. Jednostavno, prisutna sam i – plivam, kaže glumica Anita Mančić
Ne igram uvek glavne uloge. Imam svoj repertoar. Ne gade mi se male role. I od njih treba napraviti nešto. Recimo, Dorina za koju sam dobila silne nagrade, nije glavna uloga. Svi se probijamo na svoj način. Kvalitet je ono što pravi tvoj put u životu, što te održava u ovom poslu. Onaj ko je mislio da će nešto preko noći da mu se desi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << taj se prevario.
Glumica Anita Mančić se upravo kvalitetom probijala, korak po korak, u sam vrh srpskog glumišta, a navedenim rečima je obrazložila svoj recept za trajanje. Beležnica Anite Mančić prepuna je obaveza: pre podne probe, uveče predstave. U međuvremenu snimanja filma „Montevideo” u saradnji sa Draganom Bjelogrlićem. I tako iz dana u dan.
– Za ovakav život morate da imate poseban dar. Na svu sreću radila sam sa velikim, pametnim glumcima koji su mi rekli da u ovom poslu nije najvažnije biti popularan, biti zvezda. Važno je živeti i trajati. Nikada nisam išla ka putu slave, ili trenutnog ludila. Opstajem zahvaljujući malim i velikim ulogama, greškama, podvizima. Jednostavno, prisutna sam i – plivam, ističe Anita Mančić.
I pored toga što su je tokom protekle godine sustizale pozorišne nagrade, za tumačenje Jele u Nušićevom komadu „Tako je moralo biti”, odnosno Dorine u Molijerom „Tartifu”, Anita bez zazora prihvata svaki novi pozorišni izazov. Sa darovitom glumicom razgovarali smo u ranim prepodnevnim satima u Ateljeu 212. Umesto odgovora na mnogo pitanja, poželela je da nam pročita Šekspirov 66 sonet:
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženje snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom beščašću...
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja...
– Osećam se skrajnuto, usamljeno. Verovatno nisam jedina i verovatno su takvi ljudi postojali oduvek. Neverovatno je koliko svaka Šekspirova reč može da se primeni u ovom trenutku, bez obzira na to kada je napisan komad. Mislimo da se specijalno samo nama dešavaju neke stvari, a bojim se da su se dešavale odavno. Kako sam starija, sve više i više se vraćam klasičnim komadima.
O vremenu u kome živimo i pozorištu, naša sagovornica kaže:
– Sada živimo teško vreme! Možda je bilo i gorih momenata za pozorište, ali je grozno kada vas iznevere oni u koje ste verovali i kada nipodaštavaju sve ono što je važno. Znam da ova država ima velikih problema, ali je tužno što ne samo da ne vode računa o nama, nego se ni jednog trenutka ne osvrnu da vide da postoji neko ko se zove umetnik. Zapravo, ne postoji neko ko se zove čovek. Ne mogu sebe u ovoj državi da nazivan umetnikom zato što, generalno, ljudsko biće ovde niko ne tretira. Svi smo ugroženi kao ljudska bića, bilo ja kao umetnik, ili rudar kao rudar. U istoj smo poziciji. Potpuno smo nezaštićeni, ne možemo da se izborimo za osnovna ljudska prava. Čak nije više ni pitanje novca problem, pitanje je obraza. Ne može politika da se meša u ono za šta nije stručna, ne razumem tu logiku: Daj mi što mi treba, ja ti ne dam ništa.
Anita Mančić osvrnula se i na aktuelni scenski trenutak, uz napomenu da se pozorište uvek menjalo:
– I tako je kroz vekove. Uvek imamo neki čir na želucu koji pokušavamo da izlečimo. Ovo je jedini način gde mi, u određenom trenutku, možemo nešto da kažemo. To je i naša dužnost. Imamo vrlo odgovorne funkcije. Ne možemo bilo šta da kažemo i olako da se odnosimo prema svetu i trenutku u kojem živimo. Mislim da umetnici treba da grade svoj put preko umetnosti, a ne preko politike.
Nagrade koje je dobila za svoj rad, Anita Mančić prokomentarisala je rečima:
– Tako se zalomilo. Dobijete neku ulogu koja vam legne i onda kreće serija nagrada. Zatim se malo smirite. Dođu neki drugi ljudi na red, pa se opet desi neki srećan spoj okolnosti. Ne bi valjalo patiti što se nešto ne dešava, već se truditi da i od dve rečenice koje se dogode napravite čudo. Svaka uloga me dirne. Nađem u sebi razlog zašto baš taj lik radim. Neka uloga je jača, neka slabija. Neka mi ide lakše, neka teže. To jednostavno ne možete da prepoznate. Nisam za sve rođena! Ne verujem u priču da glumac može da glumi svaku ulogu. Imam iskustvo nekoliko života. Upoznala sam svoje maksimume i svoje minimume. Svoje vrhove, mrakove, lepa mesta…
Borka Trebješanin
[objavljeno: 06/04/2010]
