Izvor: Politika, 16.Okt.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikada nisam bio politički korektan
Zbog knjige „Tabor svetaca” dvadeset godina bio sam kao proklet, zbog nje nisam primljen u Francusku akademiju, ali na kraju su ipak rekli da je Raspaj u pravu
Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Francuski pisac Žan Raspaj, poznat po svojim knjigama o Patagoniji (za jednu od njih, „Moi, Antoine de Tounens, roi de Patagonie”, dobio je 1981. godine Veliku nagradu Francuske akademije), ostaće, ipak, obeležen romanom „Le camp des saints” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << („Tabor svetaca”), objavljenim 1973. godine, u kome je predvideo najezdu izbeglica iz trećeg sveta u Evropu. Zbog brojnih negativnih reakcija koje je knjiga tada izazvala, Raspaj je godinama imao status politički nekorektnog pisca, zbog čega nije primljen ni u Francusku akademiju. Pošto ono o čemu je pisao danas postaje stvarnost Evrope, prošle godine je u Francuskoj objavljeno novo izdanje „Tabora svetaca”, koji će zbog svoje aktuelnosti možda stići i do naše čitalačke publike.
O svemu ovome smo razgovarali u njegovom domu, u elitnom delu Pariza, ispunjenom slikama sa motivima Patagonije. Nekad veliki istraživač i putnik, danas osamdeset sedmogodišnji Raspaj, generalni konzul Patagonije, retko putuje, ali i dalje izgleda čilo.
Vaša knjiga „Tabor svetaca” izazvala je svojevremeno mnogobrojne negativne reakcije. Da li je s tim konačno gotovo?
Ova knjiga je uvek izazivala reakcije, u početku veoma loše, a posle još gore. Međutim, događaji su mi išli u prilog. Pošto se postepeno ostvarivalo sve ono što sam ja opisao u tom romanu, na kraju su rekli: „Raspaj je u pravu”. A kad je došlo arapsko proleće i kad su izbeglice iz Tunisa, Egipta, Libije, počele brodovima da pristižu, rekli su: „Evo, dolazi tabor svetaca”. Danas je to već klasično delo, koje se izučava na univerzitetima u SAD. Knjiga je ponovo objavljena prošle godine i sada je gotovo s tom polemikom. Ostavili su me na miru.
Zbog te knjige niste primljeni u Francusku akademiju?
Dvadesetak godina sam imao problema zbog te knjige. Godinama sam bio kao proklet. I tačno, zbog nje nisam primljen u Francusku akademiju. Jedan glas mi je nedostajao.
Žalite li zbog toga?
Žalim, jer mislim da bi mi ta odora baš lepo stajala (smeh). U isto vreme mi je, međutim, ta knjiga i pomogla, jer se o njoj stalno i mnogo pričalo. Što više izbeglica pristiže u Francusku, knjiga se bolje prodaje! Čim se dese neki neredi, o njoj se priča. I prošle godine rekao sam svom izdavaču da je vreme da objavimo novo izdanje.
Da li ste nešto menjali u tom izdanju?
Jedino sam napisao predgovor pod engleskim nazivom „Big other” („Veliki drugi”). Kada sam knjigu čitao ponovo pre godinu i po dana, rekao sam sebi da danas više niko tako ne piše. Danas su svi nesvesno formatirani i skloni samocenzuri. Zbog toga ništa nisam menjao.
Mnogi kažu da je Vaša knjiga bila proročanska?
Bilo bi suviše tašto s moje strane da kažem da je proročanska iako je, zapravo, nezaobilazna. Mada ne dolazi milion izbeglica odjednom, kako sam ja napisao, taj broj stiže tokom dužeg perioda. Oni su slabi, jadni, nemoćni… Šta može da se uradi? Da se puca na njih? To je van pameti. I onda ih jednostavno puste. Predviđam da će do 2050. godine Francuska, kao i Evropa uostalom, biti preplavljena izbeglicama iz trećeg sveta. I šta će onda biti? Zemlja će i dalje postojati, čak će i funkcionisati, postojaće železnice i sve druge institucije, ali to više neće biti Francuska.
Zbog takvog stava već godinama Vas bije glas da niste politički korektni.
Tačno je da nikada nisam bio politički korektan i veoma sam zadovoljan zbog toga (smeh). To je za mene kompliment!
Može li se reći da je Vaša knjiga, ipak, probudila svest o tom problemu u Francuskoj o kome se javno ne govori?
Na izvestan način jeste. Mislim da danas to više nije tabu tema kao što je bila ranije. Danas se o njoj govori, ali to ne znači da je problem rešen.
Vidite li Vi rešenje?
Ja sam samo romanopisac i nije moje da tražim rešenje. To treba da rešavaju političari, filozofi i eventualno crkva. Možda je rešenje u transferu stanovništva, kao kada su posle Drugog svetskog rata milioni Poljaka iz Rusije došli u današnju Poljsku ili kada je 1962. godine milion Francuza za nekoliko nedelja došlo iz Alžira. Ali takve planske migracije se dešavaju uglavnom za vreme rata. Da bi se to izvelo u mirnodopskim uslovima, potrebna je politička volja. A naša politička elita je opsednuta velikodušnošću i kod nas postoji altruizam sa velikim „A”. Stalno se govori da treba paziti drugog, pomoći drugome. To je neki nametnuti moral iza kojeg stoji i crkva. To je taj čuveni „big other” (veliki drugi).
A ipak, Vi ste istovremeno i branitelj manjina?
U nekoliko knjiga koje sam napisao, bio sam na strani manjina i zbog toga me smatraju njihovim braniteljem, što je na neki način protivrečno. Često kažu da se ne zna da li sam na ekstremnoj desnici ili na ekstremnoj levici. Ja sam, naravno, desničar, ali branim manjine... Pa i Francuzi u sopstvenoj zemlji postaju manjina. U odnosu na Afriku, Aziju, mi smo jedna manjina koja je ugrožena. Mislim da će male zemlje, poput Danske, Finske, pa verovatno i Srbije, bolje sačuvati svoj identitet. To se sada ne vidi, ali one su kompaktne i one će sačuvati svoj jezik. A šta ćemo mi Francuzi ostaviti svojoj deci?
Da li smatrate da je najezda imigranata danas najveći problem u Francuskoj, Evropi?
Na ekonomskom planu sigurno ne. Ali na planu identiteta sigurno da. To je više subjektivno osećanje, a pošto je subjektivno, teže se uočava kao makroproblem. Danas je najveći problem Evrope mondijalizacija. Ali kada se budu rešili ekonomski problemi i kriza, onda će za Evropu najveći problem biti njena islamizacija.
Pišete li nešto novo?
Da, ali više ništa neću da objavljujem. Znate, i mašta je mišić, a sa godinama mišići se opuštaju. Ja osećam da je kod mene tako.
Na kraju, pošto su Vas ostavili na miru, zašto niste pokušali ponovo da se kandidujete za Francusku akademiju?
E, sad neću ja!
Gordana Popović
objavljeno: 16.10.2012.
