Izvor: Politika, 24.Jan.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikada neću otići na odmor
Znam da bi mnogi cinici rekli da i ja kontaminiram kulturu. Ali ja pitam: Nije li kontaminiranje to što mi godinama nismo „izrazgovarali” neke stvari?
Nagradu najpre treba dobiti pa je onda komentarisati! To je Mihiz jednom tako lepo rekao, kaže uz osmeh Borka Pavićević, dramaturg i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, nekoliko dana pre nego što će njoj i Štefanu Kegiju, pozorišnom reditelju iz Švajcarske, biti uručena nagrada „Putevi” Evropske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kulturne fondacije za 2009. godinu, koja se dodeljuje za „podsticanje dinamičkog shvatanja pojma različitosti i inspirisanje razgovora o interakciji između čoveka i kulture”. Ovo priznanje, koje podrazumeva i pozamašnu svotu novca – 25.000 evra, za 2008. godinu (kada je i ustanovljeno) dobili su čuveni teoretičar kulture Stjuart Hol, jedan od osnivača kulturoloških studija i kulturne antropologije, i Žerom Bel i Piše Kluhun, igrači i koreografi.
Kako naša sagovornica ističe, svaka nagrada, pa i ova, svojevrstan je podsticaj, pogotovo za ljude koji misle ono što govore i rade ono što misle.
Čini se da „forsirati” različitost podrazumeva i hrabrost. Međutim, neki pripadnici naše kulturne elite za Vas kažu da ste previše ekstremni u ocenama i delovanju, da to može podjednako da optereti kulturu kao što je opterećuje i nedostatak reakcije i aktivizma...
Hajde sad svi da živimo u nekom takozvanom trećem putu, da se kao napravi jedan istorijski kompromis između svega. Pitanje je koliko je to moguće i produktivno. Šta to znači biti ekstreman? Za mene je strah bio nešto čega se treba oslobađati po svaku cenu. Kažu čak da se od toga, uz stres i osećanje krivice, dobija i kancer. Da, znam da bi mnogi cinici rekli da i ja kontaminiram kulturu. Međutim, pitanje je nije li kontaminiranje to što mi godinama nismo „izrazgovarali” neke osnovne stvari? Čujem da su neki dobili nacionalne penzije a hteli su svojevremeno da izbace dela slovenačkih umetnika iz naših muzeja. Da li sad niko od likovnjaka ne treba o tome ništa da kaže? Očigledno ne treba. Kulturu upravo opterećuju takvi uravnilovačko-automatizovani stavovi. Jednom je Branko Miljković rekao: Ubi me prejaka reč. Ali može da vas ubije i preslaba reč. Samo tada umirete polako, i topite se, i kuvate se, i onda nestajete.
Imate li ideju kako ćete potrošiti novčani deo nagrade?
Imam razne ideje. Imamo i ideje i dugove. Mada, razmišljam o tome da pokušam da kupim polovinu jednog džipa koji svaki đilkoš (a zovu ga japi) danas vozi po Beogradu!
Mnoge nacionalne ustanove kulture ne rade već godinama, neke zbog toga što se rekonstruišu, neke zbog nedostatka sredstava. Upravo je u toku rasprava o srpskoj enciklopediji, koja nikako da se završi...
Mnogi bi u nedostatku boljeg teksta opet rekli da nam je Krleža za sve kriv. Ali, ostavimo sad to. Kad vidimo kako nam izgledaju groblja i bolnice, pada u vodu priča o našem velikom poštovanju mrtvih ili brizi o bolesnima a istovremeno je patriotizam svima prvi na pameti. To jedno sa drugim ne ide. Danas ljudi sami za sebe govore da su nešto ispoštovali, odradili i prema najnovijem „novogovoru” svako, eto, radi svoj posao. I onda ja vas pitam kako će Ministarstvo kulture da radi svoj posao bez veze sa Ministarstvom prosvete, a oni bez veze sa Ministarstvom finansija, a oni bez veze sa Ministarstvom pravde? Mislim, šta zapravo znači ta čuvena sintagma „neka svako radi svoj posao”? U njoj se krije debalast od odgovornosti za celinu države pa i za i celinu kulture. Kultura je danas previše segmentizovana i u kontekstu je dezideologizirane politike u kojoj svako radi samo svoj posao. Nemanjem koncepta uništavate kulturu.
Da li je rešenje „razvenčavanje” politike i kulture?
Ne. Ja ne mislim da je kultura uopšte deljiva od drugih oblasti, pa i politike. Pri tome ne mislim na pripadnost političkim partijama i slične stvari već na svetonazor. Mislim da ljudi jako greše kada depolitizacijom, ili larpurlartizmom, postmodernim eksapizmom ili kako bismo to još mogli da kažemo, misle da reše probleme u kulturi. Politika i kultura mogu biti „razvenčane”, ali onda je to pitanje kritičkog stava. Kultura je za mene znak pitanja svemu i jedan neprekidni, subverzivni, preispitujući faktor. Nama fali samoanaliza u kulturi i jasan smer u kojem se ide. Prosto, da sve posmatramo kao celinu.
Kao dramaturg i bivši umetnički direktor jednog našeg pozorišta upoznati ste sa stanjem u našem teatru. Da li inovacije kao što je gala premijera „Kose” u Ateljeu mogu da pokrenu stvari?
„Kosa” može da bude i provokacija i pokretač, ili i jedno i drugo. Reč je o tome da jedan koncept koji promoviše Kokan Mladenović dobije stvaran sadržaj, jer ja pretpostavljam da on želi, između ostalog, da ta dva pojma dovede u vezu. Što je rekao Slavoj Žižek u jednom briljantnom eseju, pitanje je da li „Kosa” u stvari označava početak kraja revolucije i početak življenja načela uživanja, kao evropskog i svetskog principa. Ja, na žalost, dobro znam da se u pozorištu i od pozorišta ne može zaraditi. To znam jer ne postoji ekonomska cena karte i nju nije moguće formirati. Prodala sam 24 pune dvorane „Sava centra” za predstavu „Crne ruke” i „Karminu buranu” i znam da se sa tri hiljade gledalaca puta 24 ne može zaraditi. Ali, pošto se danas sve odvija u medijima i u virtuelnoj stvarnosti, onda ta gala premijera može nešto da pomogne.
Kada će „večiti buntovnik”, kako Vas mnogi nazivaju, otići na „godišnji odmor”, kada to buntovništvo više neće imati razlog svog postojanja?
Na odmor? Nikada! Jedna od krucijalnih izjava Zorana Đinđića bila je ona, žestoko je to rekao, da ko hoće da spava neka ide da spava. I da sanja.
Milica Dimitrijević
[objavljeno: 25/01/2010]
