Izvor: RTS, 27.Maj.2019, 06:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako kad si mlad
Tvrdnji "Nije lako kad si mlad" odmah se može dodati i jedno "ali". Ali, svako je u životu jednom bio mlad. Šta mogu stari što ne mogu mladi? U pitanju je jedan fenomen.
Mi svi, bilo stari, bilo mladi, mislimo da je našim slavnim precima bilo lako i da su oni morali da se rode s idejama koje su imali i još pre da su zasigurno znali da će "nešto veliko od sebe da naprave".
To, međutim, nije tačno. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Naime, svi koji volimo istoriju primećujemo zakrivljenje koje nam serviraju istoričari. Oni o prošlom vremenu pišu sa saznanjem današnjeg i sve im stoji kao na dlanu: šta je ko hteo, u čemu se varao, ko je krenuo u propali pohod, ko je bio žrtva sopstvenog samoljublja i sl. Često iz takvih štiva, naročito neiskusni čitalac, može pogrešno zaključiti da su i savremenici znali sve ono što znaju istoričari.
No, to nije istina. Savremenici – veliki i mali ljudi žive svoju "istoriju" kao svoju sadašnjost i često ne mogu da predvide ni sutrašnju posledicu većine svojih odluka, a kamoli daleku budućnost.
A nekad savremenici ignorišu sadašnjist, ma koliko da je ubedljiva. Tako čitamo: "Julije Cezar morao je znati za zaveru koja se kuje protiv njega u Senatu, pa i za to da u njoj učestvuje i njegov najomiljeniji zapovednik Brut..." Julije Cezar morao je znati... Tačno. Ali, Julije Cezar se, mora biti, i nadao da to ipak neće biti tako. Sadržaj nadanja i samoobmana nemoguće je izmeriti u istoriji. Nadamo se ne samo kada su nam nade osnovane, već i kad nisu.
Biće da je i Cezar bio samo čovek i da se uprkos sigurnim znacima koje je dobijao o zaveri nadao da se sve može preokrenuti u poslednjem času. A nije li se tako dogodilo mnogo puta u životu? Ali ne i tad u Senatu. I on je 44. godine ubijen: rukama mnogih, pa i poslednjim ubodom koji mu je zadao njegov najmiliji Brut.
Ono što, dakle, nedvosmisleno možemo utvrditi: savremenici većinom ne znaju šta će se s njima dešavati. Zato odmah odustanimo od tvrdnje da su veliki ljudi znali da će biti veliki.
Evo još jednog primera. Sveti Sava utemeljitelj je naše crkve, prvi srpski pisac, prvi zakonopisac... Pomišljamo zato: Sveti Sava morao je sve to znati i morao je na sebe gledati kao na nekog posebnog.
No još jednom: nije bilo tako. Da kojim slučajem možemo našu "stvarnu biografsku kameru" spustiti uz skut Svetom Savi, videli bismo običnog čoveka koji poboljeva, koji iz svog nejakog tela svakog dana pokušava da izvuče što više i – budući da živi u veku praktično bez ikakvih lekova, kad je molitva bila jedina medicina – doslovno ne zna da li će sačekati sutrašnji dan.
Iz ovoga možemo izvući dva zaključka. Prvi je da kao ni oni koji su sada mladi, tako ni oni koji su nekad bili mladi, nisu znali hoće li uspeti ili ne. Ono što su, međutim, znali je da će dati sve od sebe da u nečemu uspeju. Mnogi nisu uspeli, iako su davali sve od sebe, ali neki jesu. Zajedničko im je bilo to što su verovali u sebe. Drugi zaključak sledi iz prvog. Da su nakon Svetog Save svi bili "poklopljeni" njegovom veličinom, svi mladi bi uzaludno živeli svoje živote i niko ništa ne bi počeo.
Zaključak je jednostavan a može ga oslikati jedan događaj. Nedavno sam držao predavanje mladima i kazao im ovo što sam i ovde napisao. Na kraju sam ih pitao: "Šta vi mislite, ko će se od vas kroz trideset godina stati uz rame Svetom Savi i Dositeju?" Svi su se smeškali, a samo jedna crvenokosa devojka je mirno rekla: "Ja". "Zbog takvog pozitivnog stava", odvratih joj, "ti ćeš se u tome i uspeti."
