Izvor: B92, 29.Jan.2019, 10:41

"Nije lako igrati se u zatvoru"

Nije lako igrati se u zatvoru

Usred Beograda, u zgradi iz koje se teško vidi nebo, nikla je "čudesna zemlja Oz". U njoj, uprkos velikim zidinama koje je okružuju, rodilo se polje slobode. O.Z. skraćeno od "Okružni zatvor", postalo je, pre 10 godina, deo imena glumačke trupe koja je u njemu nastala - "Čarobnjaci iz O.Z.-a".

Razgovarala Marina Pavlović

Na ideju da oformi pozorišnu trupu u zatvoru došla je Aleksandra Jelić, pozorišna rediteljka i osnivač Aps art centra za >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pozorišna istraživanja.

"Jednog dana dolazeći u zgradu Centralnog zatvora, shvatila sam da na ulaznim vratima stoji otirač na kome piše skraćenica 'O.Z.' od Okružni zatvor. Pomislila sam: 'Ma, za mene ovo nije zatvor, ovo je čudesna zemlja Oz”'. Zaista, mnogi su se sablažnjavali od ideje da idem u zatvor i da radim sa tim ljudima. Međutim, i za mene, i za osuđenike, to je bilo polje slobode, stvaralaštva i promene", rekla je ona za B92.net.

Zaista, njena dinamična priroda nije joj dala, nakon završene režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, da se zadrži samo na televizijskoj produkciji, reklamama i spotovima. Uprkos osvajanim nagradama za dokumentarni film, svoje profesionalno ispunjenje potražila je na drugom mestu. Tako je 2004. godine rešila da osnuje Aps art.

"To je bila kombinacija mog profesionalnog traganja, s druge, vrlo lična potraga za smislom. Pod uticajem knjige Aleksandra Solženjicina 'Arhipelag Gulag', počela sam da promišljam o zatvoru kao mestu koje je u nama i izvan nas, kao i mogućnosti da u formalno najzatvorenije mesto uvedem dramu i pozorište. I sama sam se u to vreme osećala zatvoreno, skučeno i primereno sebi pronašla zatvor kao mesto delovanja. U to vreme sam dosta putovala i istraživala. Ideja o pozorištu u zatvoru kod mene se samostalno razvijala, ali sam ubrzo otkrila da ova višedecenijska praksa postoji širom sveta. Usudila sam se 2006. godine da uđem u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu", priča Aleksandra.

Od osuđenika do glumca

Prva reakcija zatvorenika na to da treba da dođe neka žena i da sa njima organizuje dramsku radionicu bila je "Samo da izađemo sa bloka i odemo malo na sprat".

"Osuđenici obično na početku dođu da 'ubiju' vreme i vrlo su rezervisani i često vrlo zatvoreni. Neki ljudi znaju da ostanu takvi i ne učestvuju, smatrajući da je ispod njihove časti da urade nešto što je u tom trenutku igra, nešto budalasto, luckasto... To je iskorak iz maske koju oni žele da zadrže, a to su uglavnom maske tvrdihmomaka kojima niko ništa ne može i koji imaju set reakcija kojih će se držati. Većina ljudi je, međutim, reagovala pozitivno, jer je igra zarazna, ali i zbog toga što se nisam postavljala kao autoritet ili neko ko je bolji od njih... Želela sam da im otkrijem da, uprkos okolnostima i nemogućnosti, prostor slobode i razvoja kreiramo sami i taj prostor slobode može biti ovo mesto na kome smo sada - susret, dijalog, igra, razmena", objašnjava Aleksandra.

Ipak, kaže, to je dug proces, a maske padaju tek nakon nekog vremena.

"Na kraju se dešava jedna vrsta potpune emotivne razmene, praktično prijateljstva. Nemoguće je da se to ne desi jer smo jedni drugima ukazali poverenje. I kroz to poverenje oni su pokazali odgovornost. Za mene je to neprocenjiv dar, zbog toga što su uspeli da nadiđu sebe", kaže ona.

Kako izgleda kad se sretnu bivši osuđenici?

Kako navodi Aleksandra, osuđenici su u ovim ustanovama zatvoreni tokom 23 sata. Imaju šetnju od sata u dvorištu zatvora. Sve ostalo vreme provodi se na bloku i to je, kaže ona, nepodnošljivo.

"To vreme je uglavnom užasno nekvalitetno provedeno. Nedostaju ljudi i programi. Sam zatvorski sistem ne ulaže sredstva i napore u programe. Nema veru da ljudi mogu da se promene. Na sreću, kroz ove procese kroz koje sam ja prošla sa njima, pokazano je drugačije", ističe.

Da je to tako, dokazuje i činjenica da su pojedini osuđenici koji su pohađali njenu radionicu nakon izlaska iz zatvora i sami počeli da vode radionice ispred Aps arta. Objašnjava da je jedna od ideja da ovom praksom mogu da se bave ljudi koji nisu završili školu za to.

"Jednim od najdragocenijih trenutaka smatram period kada su dvojica bivših osuđenika učestvovali u realizaciji predstave 'Banja robija' koja se spremala u zatvorima. Bivši osuđenici, sada članovi Aps arta, su te godine držali sa mnom radionice sa osuđenicima u dva zatvora, u KPZ Sremska Mitrovica i u O.Z. u Novom Sadu. To je bio presedan. Reagovala je, najpre, služba obezbeđenja. Videli su na spisku za ulazak u zatvor ljude koji su osuđivani, a osuđivana lica ne mogu da dođu u zatvor da rade. Uložili smo dodatne napore da bi oni mogli da uđu. Zanimljive su bile i reakcije vaspitača, koji uopšte nisu bili spremni na to. Bili su čak vrlo podrugljivi", kaže rediteljka.

Dodaje da je bilo vrlo interesantno videti i susrete bivših zatvorenika sa osuđenicima koji su ostali u zatvoru, jer gotovo svi očekuju da se vrate u zatvor po novoj kazni. Oni su, međutim, tu bili na jednom novom zadatku.

"Ti momci su za mene postali izvanredan primer ljudskog napora da se pređe put koji se smatra nemogućim", ističe Aleksandra.

Svrha - da se ljudi promene

Predstava "Banja robija" nosila je snažnu poruku. Kroz nju, članovi trupe bavili su se domaćim pravnim sistemom i time šta nije dobro u njemu. Na živ način, kroz forum teatar cilj je bio da se otvori širi društveni dijalog kada su u pitanju prava osuđenika i politike koje primenjuju u kaznenom sistemu, a njihova predstava imala je i pravni tim.

"Mislim da širu javnost i naše građane treba da interesuje kuda odlazi njihov novac i zašto se ti isti osuđenici ponovo vraćaju i čine nova krivična dela. Ključna stvar je bila da postavimo pitanje da li je svrha kaznenog sistema u Srbiji bezbednost i držanje pod kvalitetnim ključem sve veći broj osuđenika i imati sve veći broj povratnika, ili je njegova svrha da se ti ljudi promene", navodi rediteljka.

Kroz predstavu osuđenici su označili probleme zdravstvene zaštite, tretmana, prekomerne upotrebe sile i resocijalizacije nakon zatvora. Ipak reakcije sa one druge, formalne strane, nisu im bile naklonjene.

"Uprava za izvršenje krivičnih sankcija tada je loše reagovala na predstavu iz prostog razloga što sistem nije spreman na javni dijalog. Kazneni sistem ne želi da se društvena zajednica išta pita u vezi sa njegovim uređenjem, što je apsurdno, jer time manifestuje netransparentnost, neupitnost i nedodirljivost, a to je odlika kriminalnih grupa, ne državne institucije, zar ne? Predstavu su doživeli kao pretnju i napad. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija tražila je od nas da promenimo sadržaj predstave. Nismo pristali. Nisu nam dali nikakav formalni dokument o zabrani predstave, ali nam nisu ni omogućili da je dalje izvodimo u zatvorima", objasnila je Aleksandra.

U svakom slučaju, kaže ona, realizovali su planirana javna izvođenja u Beogradu i drugim gradovima širom Srbije, nakon čega više nisu igrali. Takođe, predstavu "Čarobnjaci iz O. Z.-a", odigrali su u Domu omladine, kao i u okviru Bitef polifonije 2008. godine u Ustanovi kulture Vuk Karadžić. Narednu predstavu "Čiji si ti, Petre" izveli su u pratećem programu BITEF-a 2009. godine. Međutim, da izađu iz svog "pozorišta" nije bilo lako. Čitava mašinerija trebalo je da se pokrene kako bi se osuđenicima omogućilo da izvedu predstavu van zatvora.

"Postoje mnoga pravila u zatvoru. Imamo formalni sistem – zaposlene, zakon i pravila institucije. Takođe, postoji i neformalni sistem. To su pravila između osuđenika. Nije uopšte lako stvarati, igrati se, biti slobodan i napraviti predstavu u takvim okolnostima. Kada je trebalo da igraju napolju, gledala se kazna, njena dužina, odsluženi deo, ponašanje osuđenika i slično", priča rediteljka.

Na pitanje kako je reagovao "neformalni sistem", ona je rekla da se dešavalo da su određeni osuđenici zbog učestvovanja u celom procesu trpeli određenu vrstu pritiska od onih koji su izabrali da ne učestvuju.

"To je zato što se među njima svaka vrsta angažovanja smatra saradnjom sa 'neprijateljem', odnosno sa formalnim sistemom koji preziru iz dna duše. Veliki jaz postoji između ova dva sveta, zaposlenih i osuđenika, i ništa se ne čini da se taj jaz prevaziđe, da se smanje tenzije i mržnja. Nije bilo lako balansirati između obe strane, kao što nije bilo lako pričati priče koje su istinite", ističe Jelić.

Proces u kojem uče obe strane

Rediteljka kaže da ona ne donosi tekst po kojem će zatvorenici da igraju, već je predstva rezultat kolektivnog rada i na kraju uvek oslikava deo života njenih aktera.

"Proces u koji najviše verujem je onaj u kojem uče obe strane, u kojem ne dolaziš kao ekspert, kao 'reditelj Bog', ili kao lekar, pedagog ili psiholog koji zna šta nekome treba. U tom procesu, ja sam samo neko ko donosi pozorišna sredstva, a zajednički dolazimo do toga šta je to što grupa želi da radi", objasnila je Aleksandra.

Ipak, kaže, nije svako pozorište slobodno ni slobodarsko.

"Postojalo je pozorište i na Golom otoku, ali je služilo za nasilno prevaspitavanje. Slično tome, ne samo zatvor nego i druge institucije žele da neguju, kako ga ja zovem, korektivno pozorište, dakle ono čija je misija da koriguje učesnike, ali ne i da preispituje sistem. Ja nisam deo te priče."

Pozorište u pozorištu

Sem u zatvor, Aleksandra je donosila pozorište i u druge ustanove. Za nju je pozorište svuda i u svemu. Stvara ga radeći sa najrazličijim društvenim grupama – od dece u vrtiću, migranata, Roma, osoba obolelih od HIV-a, korisnika psihijatrijskih ustanova i dece sa smetnjama u razvoju, do osuđenika u zatvoru. U svakoj od tih ustanova, kaže, dešava se pozorište u pozorištu.

"Sa godinama prakse sve više vidim moć igre, njenu snagu i transformativno, lekovito dejstvo kako za pojedinca tako i za zajednicu. Želim da igru i dramu primenim na svakom mestu", objašnjava.

Nismo perjanica nijednoj vlasti

Apsa rt trenutno funkcioniše bez prostora jer je, kako navodi Aleksandra, opština Novi Beograd pre dve godine odlučila da komercijalizuje prostore mesnih zajednica od kojih su oni koristili jednu od 2011. godine. Renovirali su je, pritom, i nabavili svu opremu za jedno malo pozorište.

"Opština Novi Beograd odlučila je da naplaćuje prostor po satu, po komercijalnim tarifama. Ništa nije značilo što smo imali besplatne aktivnosti za građane, što smo društveno angažovani, što smo imali kulturnu i umetničku ponudu za građane Novog Beograda, što smo uložili u taj prostor... Jednostavno, predsednik opštine Aleksandar Šapić želi da drži monopol kada su u pitanju besplatni i humanitarni programi, jer tako gradi glasačko telo i svoju političku poziciju", ističe Aleksandra i dodaje da su prošle godine podneli zahtev Gradu za jedan prostor i za njega potpisali ugovor. Kako je bilo potrebno mnogo ulaganja, tražili su da deo troškova snosi grad. Kaže, pismeni odgovor su čekali mesecima, a nadležni struju nisu uveli ni posle 10 meseci.

"Nakon svega toga, po kuloarima saznajete da je taj prostor u restituciji, a pismeni odgovor o mogućnosti da snose deo troškova ne dobijete nikad, i sve to dok uredno plaćate zakup. Tako da smo od svega toga nedavno odustali."

Aps art opstaje uglavnom zahvaljujući novcu od inostranih fondacija. Veoma retko su dobijali novac na konkursima Ministarstva i od Sekretarijata za kulturu, kaže osnivačica ove organizacija.

"To je prosto tako zato što velike malverzacije i netransparentnost vladaju na tim konkursima. Kako niko od nas u Aps artu nikada nije bio politički angažovan, niti smo neformalno perjanica vlasti, ni ovoj ni prethodnoj, onda najlošije prolazimo", ističe ona.

Na pitanje da li da bi predstava ili projekat bili uspešni morate da budete stranački angažovani, Jelićeva odgovara:

"Ne isključivo, ali veoma često, pa se može smatrati i pravilom. Sad imamo novi format kako su umetnici angažovani - Savet za kreativne industrije, gde imate jednu grupu umetnika koji tvrde da su nezavisni, iako su se stavili pod kapu premijerke. Sa druge strane, ako malo istražite njihove projekte i aktivnosti ispratićete i kanale novca i shvatiti da je to grupa ljudi koja ide za nekim svojim ličnim i profesionalnim interesima. Uvek mi je tužno kad vidim umetnike da moraju da se svrstavaju u neke političke redove i, pritom, menjaju te redove redovno i uredno, kao garderobu."

Nastavak na B92...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.