Izvor: Politika, 27.Avg.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije kapitalno sve što sija zlatotiskom
Povodom teksta „Otvoriti prozore srpske literature“, „Politikin“ Kulturni dodatak, 21. avgust 2010.
Prvo u zatvorenim krugovima, a sada i preko medija, iskazuju se sve oštrije optužbe na izostanak državne podrške za izdavanje pojedinih dela koja izdavači smatraju kapitalnim.
Kapitalno delo u nauci je ono koje obrađuje jedno značajno neistraženo ili nedovoljno istraženo područje ili donosi nova i važna saznanja o njemu, daje njegov integralan kritički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pregled, koherentno je i utemeljeno na istraživanjima, jezički doterano i savremeno pisano i, ako je ikako moguće, ima i širi značaj od same oblasti kojom se bavi. U oblasti kulture to je delo koje jedna kultura prosto mora imati (na primer, osnovni jezički priručnici). Kapitalna izdanja književnih dela su kritička izdanja urađena po najsavremenijim načelima tog rada. Takva kapitalna dela su, posebno ona u malim jezičkim sredinama, retko kad komercijalna, i ideja državne podrške i jeste upravo u tome da se ona objave. Sve je to poznato i blisko onima koji se bave naukom.
Sva dela koja su dobila podršku Ministarstva – monografija o manastiru Šišatovac, istorija moderne umetnosti u Srbiji HH veka, arhitektura u HH veku u Vojvodini, Gamzigrad, vizantijski nakit u Srbiji, Milan Konjović, istorija feminizma u Evropi 1700-1950, bibliografija Ive Andrića u elektronskom vidu, pravopis srpskog jezika, te okončanje izdavanja Leksikona pisaca Jugoslavije, edicija 100 slovenskih romana i treći tom istorije Vizantije – ispunjavaju ta merila. Bilo bi lepo da se u Srbiji može naručiti izrada posebno značajnih dela, na primer jedne višetomne savremene istorije srpske književnosti ili ubrzan rad na završetku rečnika SANU, ali smo od takvog planskog pristupa još uvek daleko.
Edicija deset vekova srpske književnosti ne ispunjava ta merila. Izdavanje ove ili one književnosti u nekom (velikom) broju tomova bilo je veoma popularno sve negde do kraja šezdesetih godina prošlog stoleća. Onda se od toga uglavnom odustalo na talasu kritike kanonizacije umetničkih dela. Poslednjih 10-15 godina u konzervativnim političkim krugovima obnovljeni su zahtevi za pravljenje nacionalnih kanona pojedinih umetnosti, a posebno književnosti. U SAD se to dogodilo iz elitističkih razloga, u zapadnoevropskim zemljama zbog priliva stranih radnika, na teritoriji bivše Jugoslavije zbog težnje političkih elita da stvore homogenu etničku kulturu. Međutim, u ozbiljnim naučnim krugovima ostala je uzdržanost prema kanonu zbog anahronizma same ideje kanona:on pretpostavlja nepostojeću homogenu nacionalnu kulturu, uvek više isključuje nego što uključuje, pojednostavljuje, održava postojeći, po pravilu zastareo poredak vrednosti i sprečava inovativno razmišljanje. Zato se, ako se uopšte prihvata da je kanon potreban zbog, na primer, školske nastave, po pravilu ističe da se on mora sastojati od više različitih, čak, baš zbog nastave, suprotstavljenih kanona čije sapostojanje podstiče kritičko i stvaralačko razmišljanje.
Pretpostavimo ipak da nam je u Srbiji potreban književni kanon. Onda je nužno prvo temeljito razmotriti bar sledeća pitanja: Čemu treba da posluži? Da li da obuhvati pisce koji pišu na srpskom jeziku (Šta je srpski jezik?), one koji se kazuju Srbima, one koje smatramo Srbima ili pisce koji pišu u Srbiji bez obzira na jezik i etničku pripadnost, to jest šta je uopšte srpska književnost? Kakva treba da je raspodela između raznih perioda, rodova i žanrova? Da li je čitanost dela merilo? Da li izdavanju kanona treba da prethodi izdavanje jedne savremene istorije srpske književnosti koja bi bila okvirni činilac za izbor dela? Da li se srpska književnost uopšte može posmatrati izvan njenog jugoslovenskog konteksta tokom celih 70 godina? Da li u kanon ulaze i posebno značajna neknjiževna dela? Koja će biti merila kvaliteta? Da li je potrebno prevrednovanje pojedinih perioda i pisaca? Ima li pisaca koje treba izvući iz zaborava i onih koje treba poslati u zaborav? Da li prvo odrediti sve to pa onda ukupan obim edicije ili uklopiti izbor u unapred određen obim? Ko će o svemu tome da odlučuje: političari, naučnici, književnici? Da li je uopšte relevantno šta o kanonu misle političari (koji, istina, odobravaju budžet) i književnici (posebno oni koji bi da u njega uđu) ili je njegov sastav stvar naučnika? Ako naučnici (što im pripada prirodom obrazovanja i zanimanja), kojeg shvatanja književne nauke? I tako dalje.
U predlogu edicije deset vekova srpske književnosti nije dat ni jedan jasan i obrazložen odgovor ni na jedno od tih pitanja. Kanon sam po sebi nije kapitalno delo niti će ga kožni povez i zlatotisak takvim učiniti, on je samo jedan od mogućih izbora dela, uslovljen mestom, vremenom i vladajućom verskom, ideološkom, političkom i naučnom paradigmom. Mogao bi biti samo ako bi ga činila kritička izdanja ili bar izdanja sa novim, stručnim predgovorima ili pogovorima, nekim minimumom notnog aparata i jasnom napomenom da je to trenutni kanon u trenutnim uslovima, jer svako vreme traži svoj kanon kao što traži i svoju istoriju književnosti. Osim toga, skoro sva predviđena dela već postoje u različitim izdanjima, ponekad u više desetina (na primer, usmena književnost), mnoga su školska lektira, veliki deo je dostupan u knjižarama ili antikvarijatima, a sva u bibliotekama. Predložena edicija ima sve odlike običnog komercijalnog izdanja, za koje je, uzgred budi rečeno, vojvođanska vlada već dala novac. Zato bi bilo bolje da se umesto bučnih javnih kritika sa izmešanim komercijalnim i reklamnim porivima o ovakvim pitanjima razgovara na stručan način.
Ljubiša Rajić
objavljeno: 28/08/2010
.jpg)
