Izvor: Politika, 09.Jan.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije jednostavno pisati o tuzi
Najviše sam se bojao banalnosti i kiča, pišući ovu knjigu. Uprkos razuveravanju prijatelja, sumnjam da sam uvek bio na visini zadatka
„Pre podne ti prolazi u imitaciji prepodneva, poslepodne u imitaciji poslepodneva, a veče u imitaciji večeri. Vino koje sipaš u sebe je imitacija vina. I zvezde su imitacija zvezda, njihova svetlost treperi kao sveće na grobu.”
Ovako, u svom novom romanu „Sabo je stao”, koji je objavio Kulturni centar Novog Sada, Oto Horvat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1967), pesnik i prozni pisac, opisuje život svog glavnog junaka, koji je izgubio voljenu dragu A. Ceo roman, kako kaže jedan od junaka, zrela je nostalgija, bez nade. Ovaj roman Ota Horvata uvršten je u uži izbor od 11 romana za „Ninovu” nagradu.
Zašto ste se posle sedam zbirki pesama odlučili za prozni izraz?
Želeo sam da napišem knjigu o svojoj preminuloj supruzi, a kvalitet napisanih pesama me nije zadovoljavao. Shvatio sam da moram da promenim književnu formu. Osim toga moj osećaj je, već dugo, da poezija nije više moj medij, ne zadovoljava me. U prozi sam našao slobodu, uspeo sam da progovorim o mnogim stvarima. Naravno, ona nije lišena nadahnutosti svojstvene poeziji. Bivšeg pesnika u sebi nisam uspeo da utišam. Možda će mi to uspeti u sledećem romanu, iako sumnjam.
Roman je, zapravo, jedan veliki intervju, u kojem narator odgovara na postavljena pitanja?
Nezahvalno je objašnjavati šta je autor hteo da kaže i zašto je forma jednog dela ovakva ili onakva, ne želim nikoga da potcenjujem. Nijedan čitalac neće knjigu videti i razumeti na autorov način, pa ni on sam je neće isto videti kroz godinu dana. Čak i red vožnje može da se pročita i razume na različite načine! Knjiga je otvorena za razna čitanja i tumačenja, kao rezultat ličnih životnih i čitalačkih iskustava, a to je mnogo zanimljivije. Jesam u tekstu posejao neke naznake iz kog ključa bi se ova knjiga mogla čitati, i to je dovoljno.
Ali, s obzirom da me pitate dodaću i ovo: prva rečenica je parafraza početne scene iz filma„Ogledalo”Andreja Tarkovskog, „naslovi poglavlja” su iskarikirana pitanja i imaju veze sa iskustvom psihoterapije, kako je to ispravno video kritičar Dragan Babić, radom na preradi traume smrti. Još nešto važno u vezi sa ovom knjigom je da sam kod Vitgenštajna pročitao rečenicu koju ću da parafraziram na srpskom: „Sve što pišem su fragmenti, a inteligentan čovek će videti u njima moj pogled na svet”.
Ovu sam rečenicu mislio da uzmem za moto, međutim nisam, učinilo mi se da bi bilo pretenciozno. Ovaj citat samo delimično „objašnjava” knjigu. Fragmentarnost zaista predstavlja njenu realnost. Verujem da će inteligentan čitalac shvatiti o kakvoj je knjizi reč, zašto je izabran ovakav način pripovedanja, bez eksplicitnog putokaza.
Posle smrti voljene drage, označene sa A, glavni junak postaje svestan ništavila, prolaznosti, uzaludnosti. Ali, ništa ne preduzima da to stanje promeni?
Nažalost, junak uviđa da ništa ne može da uradi da bi promenio ono što se dogodilo. On ostaje u životu, živi, i samim tim prevazilazi muku i bol, jer ga život vuče dalje, zato što smo kao stene u kosmosu, lansirani u nekom pravcu. Sudari, zastoji, promene pravca, sve je to ukalkulisano u naš let u praznini i mraku.
Od same smrti – opasniji je zaborav, jer zaborav nije ništa drugo nego smrt?
Bili smo zaborav i pre našeg rođenja i postaćemo ponovo zaborav u trenutku smrti, ili kratko nakon nje. Smrt je ram našeg života, a priznaćete da je važnije razmišljati i posvetiti pažnju onome što će biti uramljeno, nego samom ramu. Zaborav je neminovan kao i smrt, ako ne sada, onda kroz sto, ili hiljadu godina, ili kroz šest miliona godina, kada Sunce bude eksplodiralo. Možete li da zamislite da vas se neko seća kroz milion godina? To je podjednako apsurdno kao i pitanje postoji li Bog. Nisam nihilista, dovoljno je uzeti knjige iz istorije, ili posetiti napuštena groblja.
Kad čovek stane – u svetu ništa ne stane. Kretanje se nastavlja. Da li je to priča o čoveku i Bogu?
Ako Bog i postoji, onda se silno zabavlja ovim pozorištem užasa i jeze. Neminovno je da se zapitamo pred smrću dragih, ili sopstvenom, ima li Boga, koji je hteli to da priznamo ili ne – kulturna konstrukcija. Moramo imati Boga, da bi lakše podneli egzistenciju, da kažemo Bog nije hteo, nije dao, ili Bog je dao. A mi, jadnici, koprcamo se kao lutke na koncu. Daleko su mi bliži neki momenti budističkog viđenja sveta u kojem je sve kretanje, nema mirovanja i večnosti, ni u crnim rupama. Sve je promena, neprestana smena haosa i harmonije. Konstantna je nestalnost.
Sabo ostavlja trag, svoju muku pretvara u reči, ali one su lažne, neistinite, nikad dovoljno dobre. Strah od banalnosti?
Junak samo želi da skrene pažnju na nemogućnost izraza, na jaz između osećanja i reči. Međutim, i to je paradoks. Jer, ono što osećamo danas, neće biti isto sa onim od sutra. Sve se menja, a njemu preostaje samo da priča i pokuša da rečima uhvati, opiše neuhvatljivo i neiskazivo. Inače, najviše sam se bojao banalnosti i kiča, pišući ovu knjigu. Pisati o tuzi – nije jednostavno. Bio sam dosadio svojim prijateljima, prvim čitaocima, sa pitanjem: vidiš li ovde negde kič? Uprkos njihovom razuveravanju, sumnjam da sam uvek bio na visini zadatka, ali ne volim da se vraćam ovoj knjizi, jer se onda vraćam u prošlost, a tamo je uglavnom jeza.
Vaši junaci beže iz Novog Sada u Budimpeštu, Berlin, Firencu. Šta ih tera iz otadžbine?
Rat tera glavnog junaka iz otadžbine, u raspadu. On studira u Nemačkoj i radi u knjižari, da bi mogao da studira. Voli, seli se, traži bolji posao, život živi, šta drugo. Mogao bi se on videti i kao novi Rotov junak Franc Tunda, a ko to nije iz bivše nam domovine?
Često se ponavlja rečenica: „Ti, izdajica.” Biti živ – to je izdaja?
U kontekstu događaja – da. Ostati živ, dok voljena osoba umire, mesecima, u mukama, a vi ne možete da joj pomognete. Tu ne mislim na kuvanje, čašu vode, injekcije, nego na onu pomoć koju nismo u stanju da damo, a to je izlečenje, ponekad izaziva taj osećaj krivice, što sam definisao kao izdaju.
Poglavlje „Ti ćeš me izlečiti – bile su njene reči”, prava je poema. Da li ste razmišljali da ovaj prozni tekst pretvorite u pesmu?
Ne, nisam. Mislim da spomenuto poglavlje treba da ostane u toj formi. Ne želim da se vraćam toj knjizi, iako nisam napisao sva planirana poglavlja, jer me je pisanje bukvalno ubijalo, pa sam rukopis morao da završim pre vremena. Ova knjiga je estetizacija prošlosti i smrti, velika cezura, ali i autoterapija i prevazilaženje tragedije. Samim tim deo prošlosti. Trenutno pišem novi roman, koji neće imati veze sa traumom gubitka. Moje misli posvećene su samo toj knjizi, u nastajanju.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 10.01.2015.
