Izvor: Blic, 28.Mar.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni moj tata neće
Ni moj tata neće
Sve otmene porodice u Wiesbadenu imaju psa. Neko većeg, neko manjeg, tek u ovom lepom mestu - tri životinje po glavi stanovnika. I moj tata ima rotvajlera. Ali, kad odem kod njega, više volim da Taru pozdravim izdaleka i da je skloni u neku od soba. A, da nas dvoje mirno pričamo o politici, jer tu mislimo isto. Ono gde se nikako ne razumemo je, što tražim da Tari stavi korpu na njušku. Samo kad izadje napolje. Ne i ne! Sve pod izgovorom kako je ona lepo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vaspitan pas, kojeg se ne treba plašiti.
S obzirom da na reci ima gladnih lutalica (jer otmene gazde, kad dožive nagli bankrot, prvo šutnu svog ljubimca u kojeg su se do juče kleli), rešim da šetam u obližnjem parku. Kad za mnom, buljuk pudlica, pekinezera i ostalog sitniša. Grickaju moje farmerke, vuku zubima dugačak šal, a gazde ništa. Sva izrešetana, krenem dalje. Odjednom, nekoliko ogromnih doga, rotova… i ostale elite - trk prema meni. Iliti na mene. Dok sam preživela pozdrav i shvatila da su sveže nahranjeni (uz konstataciju vlasnika da se ne plašim, jer NEĆE) toliko sam se isprepadala, da mi ni bensedin nije delovao narednih sat i po. Naravno, NISU IMALI KORPE! Zato, za početak – bar ti, dragi moj tata (ako hoćeš da i dalje pričamo o politici), prestani da Tarom plašiš ljude po parkovima. Dok oni shvate da ona NEĆE, NEĆE!, kako vi gazde kažete, jer je PAS FINI - ode neko tamo gde ni malo nije fino – u urgentni centar.
