Izvor: Blic, 09.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevenka Urbanova
Nevenka Urbanova
U kratkoj belešci novog izdanja svoje knjige 'Svici koji slovima svetle', Nevenka Urbanova, živi spomenik našeg međuratnog i posleratnog pozorišta, napisala je da je sa velikim zadovoljstvom prihvatila da Narodno pozorište bude izdavač tog fototipskog izdanja iz 2000. godine: 'Tako sam posle 47 godina ponovo u svojoj kući.'
Ona je staro izdanje dopunila sa nekoliko stranica iz kojih bije sva silina nesvakidašnjeg iskustva umetnosti XX veka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ona se rodila sa modernizmom XX veka, dala doprinos tom modernizmu u predratnom Beogradu i dočekala da je taj modernizam vaskrne u postmodernističkoj slobodi.
Njena senzibilnost je ravna nekom pozorišnom seizmografu kojim beleži tanane vibracije teatarskih zbivanja u njoj i oko nje. O tome svedoče i primeri iz ovih prvi put objavljenih redova: 'Rekla sam jednom da mi je najviše žao što sam bila prinuđena da napustim scenu, da je se odreknem zauvek, baš u trenutku kada su ti moderni komadi sa obiljem kovitlaca u sebi ovladali našim prostorom. To pozorišno gibanje, koje malo podseća na stalno širenje i sužavanje kosmosa, jedan je od tajni njenog trajanja'. 'Hugo Klajn je umeo da pokaže svoje divljenje za ono posebno što neke glumce odvaja od drugih, ono što neki glumci nose kao znamenje (i kao teret)... Dobro se osećao u pozorištu i ponekad se nama iskusnim glumcima činilo da je srećan kao dete koje je primljeno u igru.'
'Kad je Branko Gavela došao u Narodno pozorište, osetilo se da je to reditelj nove generacije koji ima svoje moderno viđenje teatra. Široke kulture, veoma obrazovan, reditelj koji je znao sedeći za klavirom da traži ton kojim će započeti jednu scenu.'
Potkivanje žaba
Prilično učestale izborne trke na našim prostorima, sa već viđenim instrumentarijumom javnog komuniciranja, potvrđuju Srbiju ne samo kao društvo koje nesmanjenom žestinom istrajava u unutrašnjim političkim borbama, sa jasno podeljenim frontovima, već su istovremeno pokazatelj da je tranzicija ne samo faza haosa, već i svojevrsnog političkog diletantizma.
'Novootkriveni' fenomen 'spavača', koji predstavlja zbirno mesto svih ovdašnjih političkih kampanja, ogolio je domaću predizbornu klimu kao svojevrstan 'lov na glave', u kojem se razočarani i apolitični građani tretiraju kao mete ka kojima ciljaju političke poruke u opticaju. To inače ne bi bilo ništa novo da, sa druge strane, upravo ta okolnost ne ogoljuje domaće političke strukture, kao petrifikovane institucije, koje mimo izborne trke, postoje zapravo kao samodovoljan vladavinski instrument, potpuno imunizovan na građane čijim su glasovima i došli na vlast.
Sadržaj, priroda i struktura poruka koje bi trebalo da nas 'probude', svedoče međutim i o tome da nas ovdašnje političke partije i njihovi ambiciozni predstavnici, tretiraju kao maloumne, maloletne i naivne, jednom reči, kao glasače početnike, koji prvi put izlaze na izbore. U bezobzirnoj trci da nas što bolje instrumentalizuju, osim hodočasničkog pristupa političkom marketingu, u kojem bi građani trebalo da se uvere da su političari stvarni ljudi a ne apstraktne funkcije, neki domaći političari ponašaju se kao žabe pripravne za potkivanje.
Familijarizujući se naprasno sa ribolovcima, veziljama, i ostalim hobistima, te obećavajući zaštitu njihovih specijalnih prava, dakle posežući za strategijama koje su izvesno davale rezultat, doduše u bogatim, razvijenim, i demokratskim postpolitičkim društvima, neki političari nenamerno uvode svojevrstan humoristični diskurs, neshvatajući da i sami postaju komični.
Uz nizak standard i visoku stopu nezaposlenosti, potkivanje žaba je manje način da nas probude iz dremeža naše apolitičnosti, a više odlično sredstvo za uspavljivanje.
|
