Izvor: Politika, 21.Avg.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neutralna Švedska u Srbima videla varvare
Lošu percepciju o Srbima stvorila je austrougarska propaganda i sklonost Šveđana ka rusofobiji
„Za razliku od klasičnog ratovanja, rat propagandom uglavnom se vodi na tlu neutralnih zemalja, s ciljem pridobijanja podrške tih država kroz delovanje na njihovo javno mnjenje. Skandinavsko poluostrvo s neutralnim kraljevinama Danskom, Norveškom i Švedskom, samo po sebi nametalo se kao područje propagandne delatnosti zaraćenih strana tokom Velikog rata”, kaže za naš list >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dušan Topalović, istoričar koji je u SANU nedavno učestvovao na skupu o Prvom svetskom ratu.
Topalović je studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i Južnom univerzitetu u Stokholmu, gde je 2000. magistrirao. Na istom univerzitetu držao je kurseve iz balkanske istorije. Istražuje političke, ekonomske i kulturne veze i odnose između Srba i Šveđana u periodu od 1804. do 1918. Zaposlen je u Pedagoškom zavodu u Stokholmu, a trenutno radi doktorsku disertaciju o balkanskim ratovima u svetlu švedske izvorne građe.
U kakvom su tonu Šveđani izveštavali o aktivnostima Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i o Srbiji 1914?
Za razliku od Danske i Norveške, u Švedskoj su Centralne sile naišle na plodno tlo za širenje propagande. Iza toga je stajalo više faktora, među kojima je ključnu ulogu imala rusofobija, široko zastupljena u ovoj državi. Švedska štampa je u prvim godinama rata mahom preuzimala vesti od nemačkih i austrougarskih novinskih agencija. U Stokholmu se pojavilo više presbiroa, čijim je radom rukovođeno iz Berlina i Beča. Štampanje propagandnih brošura na švedskom jeziku bilo je širi oblik agitacije Centralnih sila. U toj režiji je 1915. u Stokholmu štampana brošura Đule Andrašija „Rusija i Srbija”, u kojoj se odgovornost za izbijanje rata stavlja na teret ovim slovenskim državama. Rat Austrougarske i Nemačke sa Srbijom i Rusijom u švedskoj štampi i publicistici mahom je prikazan kao borba germanske civilizacije sa slovenskim varvarizmom.
Francuska i Engleska optuživane su za izdaju „zapadne civilizacije”. Tek posle izlaska Rusije iz rata 1917, sile Antante uspeće da probiju medijsku barijeru u Švedskoj. Interesantno je i da je Švedska bila jedina neutralna zemlja u kojoj je prodor nemačkih trupa u neutralnu Belgiju prošao medijski neopaženo. Još manje publiciteta dato je pobedama srpske vojske u jesen 1914, i o Srbiji će početi da se piše tek posle njenog pada 1915. S austro-nemačkim trupama u Srbiju su došli i švedski novinari koji su, bez izuzetka, pisali negativno o Srbima.
Da li je takav stav naišao na podršku švedske elite?
Švedska politička i kulturna elita u velikoj meri je podržavala politiku Centralnih sila, a jedan njen deo učestvovao je i u širenju njene propagande. Najdalje je otišla grupa naučnih i kulturnih radnika na čelu s politikologom Rudolfom Šjelenom, okupljena oko lista „Švedska lozinka”, čija je deviza glasila: „Hrabro stupanje Švedske u rat na strani Nemačke”. Njihov uticaj raste posle vojnih uspeha Centralnih sila u Galiciji i Srbiji, u drugoj polovini 1915. S posebnom radošću pozdravljen je ulazak Bugarske u rat na „pravoj strani”. Na širenju bugarske propagande u Švedskoj radili su slavista Alfred Jensen i stokholmski nadrabin Markus Ehrenprajs, a na širenju nemačko-austrijske propagande – i geograf Sven Hedin i istoričar Karl Hildebrand. Po izbijanju rata, Hedin odlazi na Zapadni front. U martu 1915. objavljuje reportažno delo „Sa Zapadnog fronta”, koje je prevedeno na nemački i u 596.000 primeraka razaslano vojnicima na frontu. Hildebrand je u leto 1915. boravio u Austrougarskoj, na poziv najvišeg armijskog vrha, i svoja zapažanja izneo je u knjizi „Dunavska monarhija u ratu”, koja je do kraja 1915. doživela tri izdanja na švedskom, a štampana je i na nemačkom. Nije, međutim, poznat nijedan slučaj da se neko od švedske elite na ovakav način zalagao za pristupanje države silama Antante.
U izlaganju ste naveli da Šveđani nisu imali razumevanje za srpska stradanja, govorili su da su Srbi zaslužili tešku sudbinu. Čime su zaslužili?
U SANU sam govorio o trojici Šveđana koji su na poziv vlada Austrougarske i Nemačke u novembru 1915. posetili Beograd. Posle povratka u Švedsku sva trojica su izdala putopisna dela u kojima optužuju srpski narod da je zaslužan za zlo koje ga je snašlo. Njihova retorika je retorika Beča i Berlina. Za Johna Kristensena, urednika „Skonskog večernjeg lista”, Srbi su „narod ubica”, a Srbija „stalni izvor nemira za koju bi, sa civilizacijske tačke gledišta, najbolje rešenje bilo da trajno ostane u okvirima Habzburške monarhije”. Isti pisac kaže da ne postoji nijedna ratna nacija koja „viteški”, poput Austrijanca, „ne mrzi svoje neprijatelje”, s izuzetkom Italijana „koje preziru” i Srba „koje ne trpe” i za koje smatraju „da ih je stigla zaslužena kazna”. Poput Kristensena, publicista Gustaf Lindkvist Srbe smatra narodom ubica, dok za oficijelnu Srbiju kaže da je „skandal za Evropu”. I Miloša Obilića optužio je za političko ubistvo. Verovao je da će Srbi vremenom uvideti da im germanska radinost pruža mnogo više od ruskih intriga i panslavističkih zabluda, samo da što pre „nauče da cene visoku kulturu i blagu čovečnost koje krase njihove osvajače”. I dopisnik „Geteborškog trgovačkog lista” iz Berlina Gustaf Siosten Srbiju vidi kao prostornu odrednicu u budućoj zajednici evropskih država predvođenih Nemačkom, dok je razoreni Beograd zaslužena kazna za smele poglede koje je srpski politički vrh bacao na drugu stranu Dunava.
Kako se Šveđani određuju kada je reč o uzrocima i povodima za rat?
Nijedan ozbiljniji švedski istoričar nije banalizovao izbijanje Velikog rata tako što je u prvi plan isticao ubistvo prestolonasledničkog para. S druge strane, u školskim udžbenicima malo ili gotovo nikako ne govori se o uzrocima rata, nego se njegov početak direktno veže za događaj u Sarajevu. Mladi su uvereni da je to glavni razlog izbijanja rata, a slične tendencije dele švedska štampa i istorijska publicistika.
Tako se o Srbima pisalo pre sto godina. Kako se piše danas?
O Srbima se u Švedskoj nikad nije pisalo s naklonošću, pa je to iluzorno danas očekivati. Lošu percepciju o Srbima stvorila je austrougarska propaganda i sklonost Šveđana ka rusofobiji. A gde postoji rusofobija, tamo postoji i srbofobija kao „njen izdvojeni rukavac”. Austrougarska propaganda danas je zamenjena američkom, pa ne gajim iluziju da bi se ta predstava ubrzo mogla promeniti.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 22.08.2014.
