Izvor: Politika, 21.Jul.2009, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neustrašivi čovek i mislilac
Sećanje: Lešek Kolakovski (1927– 2009)
Upravo dok sam se spremao da ga obavestim o recepciji njegovog dvotomnog dela „Zanimljiva vremena, nemirna vremena” na srpskom, preduhitrila me je vest iz Oksforda: Lešek je umro. Da, smrt je opomena, jedina i apsolutna. Otišao je, eto, još jednom iz čuvene plejade mislilaca druge polovine minulog veka. Odlazili su poput oborenih hrastova, jedan za drugim: Jaspers, Hajdeger, Rasel, Lukač, Bloh, Adorno, Markuze, From, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kami, Sartr, Goldman, Horkajmer, Lefevr. Među živima je još Habermas. Svakako, snažno i trajno obeležili su doba u kojem su živeli i delovali.
Kao i u svaki veliki duh, Kolakovski je bio sintetičan um: ne samo što su se filozofija, teologija, logika, etika i politika, estetika i poetika u njemu mešale i prožimale na sublimni i osobeni način, nego je, i ne malo, bio odan čaroliji maštovitog sveta umetnosti. Od svega toga nastala je stilska legura, vlasništvo ovog znamenitog Poljaka. Sa izrazitim literarnim i esejističkim darom, smatrajući sebe više umetnikom nego logičarem, ukazivao je kako više lepote i života ima u onome što je dvosmisleno, promenljivo, pa i protivrečno, nego u formalno-logičkoj identičnosti, statičnosti, strogoj doslednosti.
No, kada je u pitanju opšti aspekt društva i kulture, stav Kolakovskog je odveć jasan: Ne postoji nikakav recept za društvo bez zla, bez greha, bez konflikta; priznati to, ipak, ne znači zapasti u očajanje. Nemamo izbora između potpunog savršenstva i potpunog samouništenja. Naša ovozemaljska sudbina jeste briga koja nema kraja, večna nezavršenost. Nema nade da ćemo naš život uskladiti i srediti da u njemu ne bude nikakvih problema.
Pišući „Glavne tokove marksizma” hteo je, kaže, da sazna šta je, zapravo, to za šta se godinama, uz nemale rizike, zalagao, zaključujući da je „marksizam najveća fantazija HH veka”. Njegove sumnje počele su daleko ranije, još sredinom pedesetih, da bi sve kulminiralo objavljivanjem njegove knjige u Zapadnoj Nemačkoj pod vrlo provokativnim naslovom: „Čovek bez alternative” (1960); jer, takav čovek je, u stvari, neslobodan čovek, jedna mogućnost je isto što i nijedna, a to je, i po Marksu, „mrtav čovek”. Usledile su nemale političke represije. No, Kolakovski je, kao i uvek, u takvoj situaciji ostao uspravan, dosledan sebi i svojoj filozofskoj poziciji, bio je gord i neustrašivi čovek i mislilac, još jedan dokaz da gordi ljudi ne mogu bez politike.
Na zahtev poljskog političkog vrha da su intelektualci dužni da tumače i propagiraju partijske direktive, Kolakovski je odgovorio da zadatak intelektualaca u komunističkom pokretu nije da samo bespogovorno provode „mudre partijske direktive” nego da i sami proveravaju da li su te „direktive zaista mudre”. Očitao je pravu lekciju partijskom Politbirou: komunizmu su potrebni intelektualci zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma; kakav je to socijalizam u kojem filozofi i pisci uvek kažu isto što i generali i ministri, ali uvek posle njih; šta može očekivati režim koji nije u stanju da osigura dobrovoljnu saradnju inteligencije, nego se mora oslanjati isključivo na policiju i na vojsku, itd.
Kao trn u oku poljskom političkom establišmentu, Kolakovski je proteran iz zemlje (1969) ostajući u izgnanstvu (uglavnom na američkim i engleskim univerzitetima) punih 20 godina. Stiže u domovinu 1989. godine da bi mu odmah ponudili mesto predsednika države, na šta je on, filozof, uprkos Platonu, uz ljubaznu zahvalnost, kazao lucidnu reč: „Kako možete birati nekoga za šefa države koji je, kao ja, napravio toliko grešaka u životu?” Tom prilikom predsednik Kvašnjevski uručio mu je najveće poljsko odlikovanje – Orden Belog orla, pa je i tim povodom, zahvaljujući, pored ostalog, kazao: „Treba hvaliti takav sistem u kojem laži i izmišljotine moraju biti tolerisane, ali da pri tom niko ne sme biti primoravan da u laži veruje”.
Govoreći o filozofskoj utopiji Kolakovski smatra da je ona, po svoj prilici, odumrla. Filozofija se, veli, ne bavi istinom, niti će ona ikad otkriti bilo kakve opšteprihvaćene istine. Kulturna uloga filozofije se ne zasniva na iznošenju istine već na negovanju duha istine. A to znači da se ne sme dopustiti da istraživačka energija uma oslabi, ne sme se prestati sa osporavanjem onoga što izgleda očigledno i definitivno; treba uvek dovoditi u sumnju na izgled neiscrpne rezerve zdravog razuma; treba uvek sumnjati u postojanje „druge strane” onoga što se smatra očiglednim; nikad se ne sme zaboraviti da su određena pitanja koja se nalaze iza utvrđenog horizonta nauke, ipak, ključna za opstanak čovečanstva u onom obliku u kojem ga poznajemo. Filozofi, misli glasoviti filozof, ne seju ni ne žanju – oni samo rastresaju zemlju. Filozofi ne otkrivaju istinu, ali su oni potrebni da se um ne bi ulenjio, da bi uzimao u obzir različite mogućnosti odgovora na naša pitanja. Rečju, da bi opstala, filozofiji su potrebni kako kopači tako i iscelitelji; kako avanturisti puni bravura, tako i oprezni zaštitnici.
U prilikama naše današnjice treba očekivati, uverava nas Kolakovski, da će dve vrste mentaliteta, skeptička i utopijska, preživeti nezavisno jedna od druge u neizbežnom konfliktu. Štaviše, potrebna nam je njihova nesigurna koegzistencija; jer obe su bitne za naš kulturni opstanak. Pobeda utopijskih fantazija značila bi totalitarni košmar i potpunu propast civilizacije, dok bi nas vladavina duha skepticizma, koja se ne dovodi u pitanje, osudila na beznadežnu stagnaciju – nepokretljivost koja bi najmanji slučaj mogla da promeni u katastrofalni haos. Definitivno, dakle, moramo živeti između dve, međusobno nepomirljive pretenzije od kojih svaka ima svoju kulturnu potvrdu.
Risto Tubić
[objavljeno: 22/07/2009]
