Izvor: Politika, 10.Sep.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neumorni putnik kroz istoriju
Ovogodišnji dobitnik „Zlatnog lava” za životno delo, italijanski reditelj Marko Belokio, posvetio je svoju karijeru ogoljavanju hipokrizije u italijanskom društvu i konfrontaciji sa takozvanim civilizovanim svetom
Venecija, Lido – Bilo je gotovo dirljivo kada su se na sceni sale Grande na istom mestu našla dva filmska saborca, dva džina italijanskog filma – legendarni Bernardo Bertoluči i Marko Belokio. Bertolučiju je pripala čast da Belokiju, jednom od najvećih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filmskih provokatora koji je čitavu karijeru posvetio ogoljavanju hipokrizije u italijanskom društvu, svečano uruči „Zlatnog lava” za životno delo, dok je sala bila na nogama.
Posle ovog svečanog čina prikazana je restaurirana kopija Belokijevog filma iz 1972. godine – „U ime oca” u kojem je izneo žestoku kritiku i osudu postupaka katoličke crkve, što je inače često činio u svojim delima, zbog čega spada među najuticajnije filmske stvaraoce poslednjih decenija.
Obrazlažući svoju odluku da se ove godine nagrada za životno delo uruči upravo 71-godišnjem Belokiju, festivalski čelnik Marko Miler nadahnuto je izjavio da je reč o jednom od najvećih imena modernog filma, nazvavši još Belokija i „neumornim putnikom, nosiocem ideja, istraživačem tanane linije između sebe samog , filma i istorije”.
I sve ovo izrečeno o Belokiju zaista stoji, još iz vremena kada je kao 25-godišnjak snažno uskočio u filmski svet 1965. godine sa odžstvarenjem „Pesnice u džepu“, pravim aperkatom u lice buržoaske katoličke porodice sa čijim je sistemom vrednosti i sam odrastao. Od tog filma pa do onog poslednjeg – „Pobediti“ (snažna ali i elegantna drama o tajnoj ženi Benita Musolinija), Belokio nikada nije prekidao kontakt sa mračnom stranom italijanske nacionalne psihe, ulažući i prekrajajući i sebe i svoje filmove tokom ovog procesa.
Politika, psihoanaliza i važne istorijske figure italijanskog društva imaju istaknito mesto u njegovim filmovima, koji odražavaju i autorovu promenljivu percepciju kroz različite prizme. Za Belokija važi da je oduvek bio ikonoklast, a nikada plašljivi golub. On je provokator koji je posvetio karijeru konfrontirajući se takozvanom civilizovanom društvu. Tako su jedan za drugim nastajali Belokijevi slavni filmovi: „Kina je blizu“, „U ime oca“, „Marš pobede“, „Galeb“, „Skok u mraku“, „Đavo u telu“, „Uverenje“, „Leptirov san“, „Princ Hamburga“, „Dobro jutro noći“ (o ubistvu Alda Mora), „Osmeh moje majke“, „Pobediti“...
Iz restaurirane kopije Belokijevog filma „U ime oca” iz 1972. godine
Svaki od ovih vizionarskih i uzbudljivih filmova, senzibilnih, često i vizuelno poetskih, sadrži autorove jasne stavove o životu, politici i svetu u kojem se živi. A oni najčešće nisu bili prijatni po italijansko društvo i po italijansku desnicu.
– Nikada sebe nisam smatrao provokatorom, danas čak manje nego ikada. Mada, očigledno je da sam uvek pričao svoje priče na način koji zahteva da se bude drugačiji, kaže Marko Belokio, spreman da prokomentariše i svoju restauriranu i autorski verziju filma „U ime oca”.
–Postojala je u ovom filmu i ona provokativna strana koja ga je činila gotovo komičnim. Nova verzija „U ime oca” je veoma slobodna, zapravo oslobođena. Pod tim podrazumevam da sam skratio mnoge dijaloge i scene za koje sam smatrao da se ponavljaju i da reflektuju moju užarenu marksističku politiku toga doba, kaže Belokio.
Naravno, svoje levičarske pozicije Belokio se nikada nije odrekao, ostajući uvek spreman i otvorenih očiju za uočavanje i svih negativnih političkih pojava. Za razliku od svog prijatelja i kolege Bertolučija, Belokio je svojevremeno, baš kao i Godar, bio veliki evropski „maoista“. Užarena mladost je, naravno, prošla, ali ne i filmska karijera jednog od najautentičnijih italijanskih i evropskih autora...
Dubravka Lakić
objavljeno: 11.09.2011
