Izvor: Danas, 09.Feb.2015, 11:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nestvarne veze
Ove sezone verovatno prisustvujemo najlepšem razdoblju Beogradske filharmonije, orkestra čiji poslednji koncert u ciklusu „Bizarrte“ ide ravno u istoriju. Maestro Gabrijel Felc (1971) i njegov vršnjak, znameniti violinski virtuoz Vadim Rjepin kao solista u Makmilanovom Koncertu za violinu i orkestar ovde, uspostavili su električno kolo tako visokog napona da je pažnja uz samo malo neopreznosti mogla da vam doslovce sagori, a osim pomenutog dela, briljantan izbor Barberovog „Medejinog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << plesa osvete“ op. 23 A, Listovog Mefisto valcera br. 1 (Ples u seoskoj krčmi), te finalnog Respigija i njegove „Belkis, Kraljice od Sabe“, učinio je ovo koncertno veče - u pravom kovitlacu vremenskih prilika napolju - istinski skupocenim ognjištem za mnogo koji izazov duha.
Bili smo zaprepašćeni, očarani, zaneseni, pitali smo se da li je reč o opseni naših čula ili o stvarno velikom događaju koji se odigrava baš pred nama u taj mah.
Najpre, svi komplimenti dirigentu Felcu koji je svojom senzibilnom no radosnom harizmom mesmerizovao orkestar preko svih granica očekivanja. Potom, muzičari u ansamblu, a zapravo sve sami solisti u svojim naoko nevidljivim skupnim identitetima, plenili su izražajnošću, bilo da sipaju svoje individualno majstorstvo, bilo da podstiču kolektivni temperament i ideal. A sve vreme pred nama sjaktale su nestvarne vizije, čulna tajanstva te podivljale spirale koja ih izgoni napolje, kao u kakvom začaranom činu egzorcizma. Tako se uvodni Barber od sablasne atmosfere početka razmotao u raskošne orkestarske zamahe kroz debele namaze boja, sežući od delikatnih tišina do bujnog otrzanja kontroli. Veličanstvena je to bila ekspertiza čovekovog usuda i istovremeno ni sa čim uporediv živi koncertni poduhvat. Vadim Rjepin dodao je pak posebnu dimenziju izvođenju Makmilanovog dela, koje mu je uostalom i posvećeno. Njegov osoben ton u ovom geometrijskom obilju, svom od nepretpostavljivih crtica pomicaja, toj košnici virtuoznih kurseva u uopšte svim pravcima, na točkovima lokomotive orkestra, vredi da se izmisle potpuno nove, dosad nekorišćene reči. Kristalna je to skakaonica snoviđenja u precizno odvaganim mericama dragocenosti zvuka, koje zahtevaju duboko porinuće od muzičara i slušalaca, svrdlanje podmorjem čula te lepet krila ka vrhunaravno razuzdanom zvuku. Vrludanja soliste i orkestra koji se među sobom izvrsno razumeju, vode ovim lavirintima do kontemplativne kadence nakon koje preostaju samo zvona, praporci, povici i krikovi što mrve vaše bilo.
List se potom sručuje sa scene u pulsu divljem, zanosno opijajućem sred svojih fatamorgana poput kristalnog narkotika koji vodi ravno u obrnuta nebesa ponora, sve bešnje i bešnje, da bi Respigi potcrtao čitavu tu opojnu atmosferu još kakvim orijentalnim ozračjem sa prekrasim violončelom solo u slavu senzualno zavodljivog bića muzike. Finalni par stavova će međutim prostreliti vas brutalnim svojim ubojima, pod kojima ritmovi lude, pretvarajući orkestar u podivljalu mašineriju koja šiba fijucima bez milosti. No, to je znak za jedan potresni ljudski pev u epicentru darmara (tenor Marko Živković), čudesnu pesmu koja dopire nepoznato odnekud puna sete ali i nade, isceljujući utehom. Aplaudirali smo do krvi.
