Izvor: Blic, 31.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesrećna filmska
Nesrećna filmska
U ovom našem Makondu, za razliku od Markesove metafizičke prestonice sveta, nastajanje svakog filma je pravo malo čudo, jer se događa u atmosferi opšteg haosa, preovlađujućeg beznađa i neporecive oskudice. I veliko je čudo da je u 2004. ovde nastalo dvanaest filmskih dela. Ali, na drugi pogled, iznenađenju nema mesta, jer je i tokom devedesetih, u godinama oštrih sankcija i ljutog siromaštva, uvek bilo između osam i četrnaest filmova. Iz ovog korisnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << podsećanja ne bi valjalo izvući naopak zaključak kao u onoj narodnoj o magarcu kojeg su učili da gladuje.
A sirotinja ipak probija iz gotovo svakog domaćeg filma, jer se štedi u svakoj fazi njegovog nastajanja, počev od nedorađenih scenarija do preskakanja složenijih scenografskih i autorskih zamisli. U većem delu sveta radi se u približno sličnim okolnostima, dok u moćnom Holivudu upravo imaju veliku nevolju da smisle listu nominacija za Oskara koja neće izazvati posprdne osmehe. U godini koja ostaje za nama imali smo, posle dugo godina, jednu nominaciju za Oskara (beogradski reditelj Stefan Arsenijević za kratki igrani film '(A)torzija' slovenačke produkcije), tri dela su na najpriznatijim festivalima osvajala krupna priznanja. Reč je o 'Snu zimske noći' Gorana Paskaljevića, filmovima 'Život je čudo' Emira Kusturice i 'Sivi kamion crvene boje' Srđana Koljevića. Ako im pridodamo najgledaniji film godine, 'Kad porastem biću Kengur' Radivoja Raše Andrića, dobili smo vrednosni vrh godine.
Sve ostalo u našoj kinematografiji i elementima njene institucionalne podrške ukazuje na neveselu pozadinu Potemkinovog sela. Tri filma iz ovogodišnje ponude nikada nisu stigla do beogradskih bioskopa, što je prilična sramota. Još veća je bruka što se bioskopska mreža naočigled svih raspala, tako da u celoj Srbiji redovnije radi tek šezdesetak kino dvorana, ako ne računamo domove kulture i zadružna zdanja u koje stiže film kad nisu uskladišteni setva ili prepakovani šećer. Beograd ima samo nekoliko dvorana u kojima može da se gleda film u tehnički prihvatljivim uslovima. Ovoj tužnoj situaciji priključuje se povampirena piraterija. Ishod je tragičan: za dve godine poseta bioskopima je prepolovljena i konačno je pala na poraznu crtu od manje od tri miliona prodatih ulaznica. Kad od prvog januara zavlada porez na dodatu vrednost, mnogi bioskopi će se mirno ugasiti.
Uostalom, kad je reč o filmskoj pirateriji, budimo surovo otvoreni do kraja. Dnevno se na našim TV kanalima, u rasponu od tri državna programa do privatnih i divljih TV stanica, prikaže pedesetak filmova. Deo ove ponude nema nikakvu licencu za javno prikazivanje i glatko se uklapa u kategoriju piratske rabote. Zakon će morati i ovde da zaviri jednog dana.
Beograd je jedina prestonica u ovom delu Evrope koja nema svoju filmsku laboratoriju. Naši filmovi se postprodukcijski doteruju u Zagrebu, Budimpešti, Sofiji, Bukureštu, a uskoro će, zašto da ne, i u Tirani, dok Filmski grad u Košutnjaku trune. Drugi su se na nama dobro obogatili. Euroimaž? Od toga nema ništa. Za ulazak u Euroimaž trebalo bi platiti godišnju kvotu od osamdesetak hiljada evra, a mi bismo, ako može, nešto na mufte. I zato ćemo dobiti mrvice. Naša filmska akademija, AFUN, zaseda na ulici, nema ni sobu ni telefon. Pokrenut je Filmski centar Srbije, vodi ga naš čovek doveden iz Holivuda. Dok on prokuži ko o filmu nešto zna a ko je šibicar, ode decenija. Nemamo nijedan ozbiljan filmski list ili časopis, a hteli bismo da držimo lekcije Holivudu. I, kako sada stoje stvari, sve će to potrajati.
Gužva na spisku najboljih
Odlazeća 2004. godina obogatila je srpsku književnost novim autorima, značajnim naslovima i korisnim polemikama. Ono što raduje jeste prava, dugo neviđena gužva na spisku najboljih, a ono što čudi, brine ili vređa jeste prava poplava politički tendenciozne proze. Iako nije bilo izvrsne knjige pripovedaka, dobili smo nezaboravne pojedine priče u zbirkama Enesa Halilovića, Edvarda Jukića, Nemanje Mitrovića; tu je, naravno, i književni poduhvat godine – antologija 'Pripovijetka srpskih pisaca iz Hrvatske' (priredio Dušan Ivanić, SKD Prosvjeta, Zagreb).
Stvaralačka zrelost nekoliko naših književnica nametnula je 'ženskom pismu' najviše kriterijume umetničkog kvaliteta; osim zabrinutog sleganja ramenima nad tzv. 'krizom srpskog romana', bilo je i odvažnih da predlože načine isceljenja žanra; ne odstupajući od starih poetika, oni koji su već obezbedili mesto u istoriji nastavljaju da plene i iznenađuju svoju publiku; svi oni su u našem izboru najboljih u 2004:
Prodori
Ovih dana su aktuelne ankete o događajima godine u najrazličitijim oblastima života i umetnosti. Najviše me čudi kada se neki koji ne gledaju predstave usuđuju da tvrde da je 2004. nesrećna pozorišna godina u Beogradu. Zar nam nije dosta nevolja i nesreća u svetskom i domaćem političkom životu, te izmišljamo krizu tamo gde je nema?
Imam za to dokaze. Većina ovogodišnjih pozorišnih prodora još traju na sceni.
Nekoliko ih je napravilo Jugoslovensko dramsko pozorište, a pre svega Dejan Mijač izuzetnom režijom retko izvođenog dela 'Pseći valcer' Leonida Andrejeva, zatim Egon Savin sa originalnim rediteljskim tumačenjem Šekspirovog 'Mletačkog trgovca', krunisanu kreacijom Dragana Mićanovića kao Porcije.
Beograd je obratio ove godine pažnju na svoju savremenu klasiku - Belef je sa Jagošem Markovićem vratio živom teatru 'Elektru' Danila Kiša, a JDP na 'Bojanu Stupici' poetsku atmosferu 'Terase' Jovana Hristića u režiji Tanje Mandić Rigonat. Zahvaljujući Belefu Beograd je prvi put video integralnu verziju velike Šekspirove tragedije 'Antonije i Kleopatra' u uzbudljivo savremenom tumačenju Anje Suše.
Sa Jagošem Markovićem 'Gospođa ministarka' se vratila svom domu, Narodnom pozorištu. Gledaoci navaljuju kao oni rođaci kad su saznali šta je postala njihova Simka. Pozorišta su bila inspirisana životom umetnika iz drugih oblasti - Sanja Domazet je za Beogradsko dramsko napisala dramu inspirisanu slikarkom Milenom Pavlović Barili u režiji Bodrože, a u 'Ateljeu 212' Goran Šušljik je scenski oživeo dramu kompozitora Šumana. Biljana Srbljanović se inspirisala, posle Kafke, Karolovom 'Alisom', i napisala komade koji se nude najrazličitijim tumačenjima. 'Amerika, drugi deo' je atraktivna predstava Mijača u zreloj fazi, gde su bolje prošli glumci nego Kafka. Aleksandra Janković, kao Ruskinjica Irena, jeste neodoljiva.
'Zvezdara' je pokazala da je laki žanr, ali dostojanstvenog nivoa i istinske humornosti, bolje potražiti među domaćim delima, kao što su Koprivičine 'Tre sorelle', nego među gomilom onih 'hitova', zapravo beznačajnih priča malograđanskih horizonata.
Da i u Beogradu mladi pokušavaju da pronađu nove forme, pokazuju u 'Bitef teatru' sestre Bogavac, Milena kao pisac drame 'Crvena, seks & posledice', a Jelena kao reditelj. Očekujući Renea Poleša iz Nemačke, koji se ludo poigrava spojem kiča i intelektualnosti, vidite kako to na svoj način rade naše devojčice.
Zbog sukoba interesa, naravno, ne spominjem Bitef. Ali bogatstvo ovogodišnje sezone raskošno dopunjuje gostovanja iz inostranstva tokom sezone: u NP Strindbergove drame 'Igra vatrom' sa inventivnom scenografijom Bente Like Miler, koja se viđa jednom u životu, norveška 'Ju Strongem kompanija' iz Bergena sa predstavom 'Department' u Domu omladine, kao i gostovanje na Belefu 'Ulice belih stolica' Arapsko-jevrejskog teatra iz Jafe.
Žao mi je što sam, iako gledam većinu predstava u Beogradu, ipak neke propustio. Tako još poneka koja to zaslužuje nije ušla u ovaj optimistički prikaz pozorišnih događaja 2004. godine.
Godina bez utiska
'Čekali smo u životu razne stvari, a uvek su nam sigurno dolazile samo Nove godine', rekao je Dušan Radović pre nekih trideset godina, u ono vreme u kojem je iluzija o svakodnevnom napretku još bila na snazi. Rubrika kojoj je izvesna gorčina upisana u ime, ova koju čitate, teško može vršiti godišnju inventuru bez tamnih tonova. Ali, takvih je svuda uokolo toliko mnogo da potpisnik nekako nema potrebu ionako visoki nivo žuči podizati svojim izlivom. Neka mu zato bude oprošten bezrazložni optimizam, potreba da na kolač bez ukusa doda izvesnu šećernu glazuru optimističkog pamćenja. Uostalom, štivo koje čitate nastaje u danu kada je daleki odjek cunamija koji je jednu po svemu prosečnu godinu učinio tragičnom - stigao u naše krajeve.
Gledam kroz prozor i ne mogu da mračim, drugim rečima.
Imajući, dakle, potrebu da se podsetim onih nekoliko svetlih tačaka u pomrčini srpske kulture, poput nekoliko važnih likovnih događaja (Marina Abramović, Oktobarski salon, Muzej savremene umetnosti u celini, Biljana Đurđević, Jagoda Bujić, Dušan Džamonja, Mihael Milunović, Vuk Vidor – nasumični izbor po sećanju), ukupne muzičke scene u kojoj čovek zbilja žali što ne može stići da čuje sve što bi hteo (nova opera Isidore Žebeljan, Vengerov, Rjepin, Bemus...), najave biološkog prevrata u pozorištu izlaskom nove generacije pozorišnih zvezda (Gordan Kičić) ili reditelja (Miloš Lolić, Đurđa Tešić, Ana Tomović, Iva Milošević), jednog odlično aritkulisanog filma iz klasične srpske fore-i-fazoni dramaturgije ('Kengur...'), i tako dalje – moram da ovu tešku i mučnu godinu u kojoj nije nastalo ništa epohalno, o(t)pišem kao - ipak zadovoljavajuću.
Živeći u zemlji u kojoj je destrukcija jača od kreacije, tešim se, eto, prostom činjenicom da – ako već ništa epohalno nije nastalo – ništa značajno nije ni uništeno. To je, priznaćete, neko postignuće. U godini bez velike literature, u kojoj su političari zabrljali gotovo sve što se zabrljati dalo, kreativan svet je, ipak i uprkos svemu, uspevao da naš uobičajeni privid učini kontinuiranim. Promuvali su se Beogradom i Srbijom neki značajni tipovi, od Karima Rašida do Igi Popa. Osobito je poslednji ostavio ozbiljnog traga. Onih pedeset mladih osoba što su sa Džems Džuel Osterbergom pevali na Exitovoj pozornici pred pedeset hiljada ljudi jesu – možda tanušna i neopravdana – nada da u ovoj zaboravljenoj zemlji nije sve zauvek propalo.
Ako bi, pak, trebalo proglasiti kulturni događaj godine, onda ću se bez razmišljanja odlučiti za intervju Jovana Ćirilova u decembarskom broju Plejboja. Iskrenost, intelektualno i ljudsko poštenje, odsustvo uobičajene tašte hipokrizije, suvereni integritet ličnosti i ogromno znanje, sve su to kategorije po kojima je Jovan Ćirilov i dalje najznačajnija tačka srpske kulture, tačka u kojoj se sabiraju vektori ozbiljne tradicije i večite potrebe za drugačijim, novim, u krajnjoj instanci – boljim svetom od onog u kome se obitava.
U godini bez utiska, taj tekst, naslonjen na knjigu Ildi Ivanji i Jovana Ćirilova 'Reči života', obeležava jednu mogućnost. Ne bude li ta mogućnost iskorištena, ostaće nam uvek ona varljiva nada iz uvodne rečenice Dušana Radovića.
